Odakle ti Bože ovi drumovi?
Vidiš da su slepi, prokleti?
Što ih, brate ludi takve izmisli,
kad ni jedan tamo ne vodi?
Tamo gde smo zoru čekali,
tamo gde smo rosu ispili,
s’ vetrovima konje jahali
i usnula polja budili.
Da mi podaš pola svojih gradova,
da me pospeš kišom dukata,
da mi kupiš zlatni čardak najveci-
ja do zore moram pobeći!
Tamo, gde smo čergu podigli,
tamo gde smo vatre palili,
dairama zvezde hvatali
mjsečeve pesme pevali.
Tiho, idemo sa njim, da se Sunce ne naljuti,
da se Nebo ne probudi, jer su umorni,
moji kumovi to su jedini,
pratiće me kad se Belom Zorom oženim!
Hajde, zapevajmo sad,
pa ko hoće nek se budi,
neka čitav svet poludi,
ne moram se ja Zorom ženiti,
Nebom kumiti,
vise volim nju- garavu, tajno ljubiti!
Ruke! Ruke pruži mi!
Nek’ ogrnu noć u belo,
neka moje vrelo telo zorom umiju,
ne trebaju mi bolji drugovi,
niko od nas lepši nije, niko srećniji!
Dušu, dušu uzmi mi!
Nek’ u vatri sva izgorim,
sve dok oči ne zatvorim pesme pevaj mi!
Zlatne kočije noć ce dovesti,
sa usana tvojih ja ću otrov popiti!