Danas je utorak 21. jul / srpanj 2026. godine ovg novo vremenskog vakta,
i 202 dan ove godine.
Mlađi ne znaju bijaše jednom u nekim nevinim vremenima , jedan dobar radio – sarajevo 202 , mnogo ispred svoga vremena, dobra muzika i avangardan pristup svijetu , kulturi,umjetnosti i zbivanjima.
I insani ga nisu slušali zato što su morali , nego zato što je imao ponuditi zabavu za svačiji ukus.
Nisu bili zaglavljeni u nacionalističkim torovima ,u očekivanju koju će oni poruku i uputstvo odaslati poglavnici , doglavnici , vojvode ili uleme.
Tada su svi Jugosloveni, svi Bosanci bili braća i prijatelji. I iskreno se vjerovalo u Boga Milostivog i njegovu riječ.
Sada se svi odriču jugoslovenstva i utrkuju se ko će biti veći nacional fašista i nevjernik, praveći se da ne vide kako ih vlastela , tronacionalistička bagra i fukara porobljava i ponižava, preveći od njih bijednike i sirotinju ravnu zatočenicima konc logora.
No, i pored tužne i očajne stvarnosti , ipak moramo primjetiti da je reostalo , dostatnih , 163 dana do kraja godine da se stvari isprave ili pokvare, za bijedni život ili olakšavajuću smrt.
Dani nam se polako kroz misli vuku ali nam kroz prste neosjetno klize jer sve ima svoj početak i kraj.
Sve je zapisano u zvijezdama.
Čak ako nas ovi dani ne pokupe , neki drugi ili dogodine neki treći će to učiniti
Godinama, eonima, od iskona , ljudi manje više okreću glavu dana. Misle dani nemaju duše.
A griješe imaju nemjerljivo više duše nego zločinačka mafija na vlasti.
Što bi poete rekle:
-Ko ne misli taj i griješi.
U prevodu:
Nemojte griješiti i mislite svojom glavom , jer život je kratka kak bi reklja filjozofi. a i lakši ste teret na kabur tahti.
Erdogan , vjerske i politička elita i obijesnii iftari
Iz Arhiva – uvijek Top aktuelno
Ne klanjam , ne postim , ne idem u džamiju , ali dobro foliram i još bolje iftarim jer mi je dinastija Izetbegović kao ljubaznici omogučila / Bisera Turković.
Tako te prave hanefije rade.
Ništa žena , djeca , merhamet.
Jedan izbjeglički logor u Jemenu ili bilo gdje u svijetu se mogao danima hraniti od jedne sofre sitih i bogatih.
A sada umjesto bradatih licemjera i pogana , zamislite istovjetnu bosansku felu i krvopije, troglavatu nacionalističku bagru i fukaru, njihovu mafiju i njihovo sveštenstvo.
Umjesto umirućeg jemenskog dječaka zamislite našu djecu.
To je ono što nas čeka ako se na vrijeme ne otrijeznimo.
Emportés par la foule qui nous traîne, nous entraîne Nous éloigne l'un de l'autre, je lutte et je me débats Mais le son de ma voix s'étouffe dans les rires des autres Et je crie de douleur, de fureur et de rage et je pleure
Étraînée par la foule qui s'élance et qui danse une folle farandole Je suis emportée au loin Et je crispe mes poings, maudissant la foule qui me vole L'homme qu'elle m'avait donné et que je n'ai jamais retrouvé
Emportés par la foule qui nous traîne
Nous entraîne
Nous éloigne l'un de l'autre
Je lutte et je me débats
Mais le son de ma voix
S'étouffe dans les rires des autres
Et je crie de douleur, de fureur et de rage
Et je pleure…
Gomila
Vidim grad opijen i bunovan
Guši se pod suncem i radošću
I čujem u muzike krike, smeh
I borim se sa masom oko mene
I gubim se među ovim ljudima koji me uznemiravaju
Ošamućena, zbunjena, ostajem tamo
Odjednom, ja se okrenem,a on koraka natrag,
A gomila me baca u njegovo naručje …
Ponese nas masa iza nas
Vodi nas
Pripijeni smo jedno uz drugo
Mi smo jedno tijelo
I plivamo bez napora
Stisnuti, okovani oboje
I neka nas
Ispunjeni, pijani i sretani.
Vođeni okupljenima lebdimo
I plešemo
Ludi Farandole
Naše dvije ruke ostaju zavarene
A ponekad uzdignuta
Naša tela isprepletena lebde
I padaju oba
Ispunjena, pijana i sretna …
I radost zapljuskuje svojim osmjehom
Probada me i odražava se u mom srcu
Ali odjednom sam zavrištala pored smijeha
Kada ga je gomila otela iz mojih ruku …
Nošeni masom iza nas
Razdvaja nas daleko jedno od drugog
Borim se i borim ali moj glas je ugušen u smjehu drugih
I vrištim od bola, ljutnje i bijesa i plačem …
Nošeni masom koja pleše ludu kolo
Odonešena sam daleko
I stiskam šake, proklinjući gomilu koja mi je ukrala
Čovjeka kojeg mi je dala i kojeg nikada nisam pronašla
Postoji sigurno neko Ko me jednom ubio A zatim otišao Na vrhovima prstiju Ne narušivši svoj savršeni ples.
Zaboravio me položiti na krevet I ostavio me da stojim Svezana čvrsto Na putu Sa srcem zarobljenim kao i pre S očima nalik Na njihov odraz u vodi još čist.
Zaboravio izbrisati lepotu sveta Oko mene Zaboravio sklopiti moje oči gladne I dopustio im tu pustu strast.
