Ne može se više vratiti tren sjaja u travi,
i zato ne treba žaliti za raskoši jednog cveta koji nestaje,
već treba naći snage u onome što nam je ostalo!
Ako se ikada budemo morali rastati, neka to ne bude u proleće,
jer teško je gledati kako se nove ljubavi rađaju,
dok naša zauvek umire!
I onda, kad više ništa ne možemo vratiti, nećemo tugovati,
već ćemo naći snage u ovome što nam je ostalo i živeti s tim!
Svaka ljubav u sebi nosi težnju za nežnošću,
a umreti u ljubavi znači živeti u njoj!
Odbaciću svoj greh, odbolovati tvoje oči!
Gledaću kako odlaziš i nestaješ u seni jesenje trave,
sve dalje i dalje…
Zaboravimo sve što nas je bolelo, radi nas i radi zaborava!
Zaboravi da smo se voleli, da smo se smejali i… da smo krivi bili!
Poći ćemo ka sutrašnjem danu, koji će doći, a u prvi sumrak
zatvoriću oči i neću misliti o tebi!
Biće kasno kad se jednog dana okreneš iza sebe!
Poželećeš uzeti sve pogažene i ubrati sve mirisne cvetove,
ali nećeš moći, a niti ću ja više moći natrag!