Dodikov spin-doktor, Stefan Karganović iznio je nevjerovatnu ( naučno fantastičnu? ) teoriju o pozadini ubistva Davida Dragičevića. Karganović tvrdi da je David bio kidnapovan i ubijen za potrebe unaprijed isplaniranog političkog scenarija za rušenje Republike Srpske!

Već dulje vremena režim Milorada Dodika pokušava pronaći način da s Trga Krajine u Banjoj Luci makne svakodnevne, mirne i dostojanstvene, proteste građana pod sloganom „Pravada za Davida“. Kako su svi dosadašanji napori režima u tom smjeru bili uzaludni, na scenu su stupili Dodikovi plećeni spin-doktori koji smišljaju nevjerovatne teorije i scenarije s ciljem političke diskreditacije organizatora protesta i strašenja građana koji na njima sudjeluju.

Tako je notorni Stefan Karganović lansirao teoriju prema kojoj iza ubistva Davida Dragičevića stoje „strani centri moći“, baš kao što i u pozadini protesta stoje strane obavještajne agunture koje proteste koriste kao instrument za rušenje ne samo Dodikovog režima nego i cijele Republike Srpske!

„Stanje je alarmantno. Republika Srpska preživljava najozbiljniju unutrašnju krizu otkako je subverzivni proces „obojene revolucije,“ usmeravan i finansiran izvani, 2014. godine u njoj počeo da uzima maha“, piše Karganović u tekstu objavljenom na desničarskom sajtu NSPM.

U nastavku teksta pročitajte ključne dijelove Kraganovićeve podle analize – opasne optužnice protiv Davora Dragičevića, nesretnog oca Davida Dragičevića, i pristalica neformalne grupe “Pravda za Davida”.

Posmatramo poslednji čin, u izvedbi zapadnih obaveštajnih službi, velikog geopolitičkog čišćenja terena pred projektovani sukob sa Rusijom. To se odvija u širokom luku, od Jermenije, preko Makedonije, do Bosne i Hercegovine.Podrazumeva se, pored određenih kadrovskih korekcija koje su programirane i za Federaciju, da je na prostoru BiH Republika Srpska glavna specifična meta ovog rušilačkog procesa.

Već skoro dva meseca, u Banjaluci ne jenjavaju svakodnevna protestna okupljanja Davidovih „prijatelja,“ kojih je — sudeći po gomilama poštovalaca na Trgu Krajine — ova očigledno izuzetno komunikativna mlada osoba za života imala u izobilju. Da se nije „udavio,“ žrtveni jarac David najesen je komotno mogao da se kandiduje za predsednika Republike Srpske. Po impozantnom i rastućem broju posthumnih prijatelja koji ga žale, njegovi izgledi da se legalno useli u  kabinet Milorada Dodika, za čije se prevratničko zbacivanje Davidova smrt sada cinično zloupotrebljava, ne bi uopšte bili zanemarljivi.

Postupajući po pogrešnom savetu nekoga iz najbližeg okruženja, navučen na udicu brzog i lakog saniranja nadolazeće krize, i idući naruku rušiocima, predsednik Dodik je već u ranoj fazi povukao potez kojim je od samoga početka diskreditovao i devalvirao poziciju vlasti. Umesto da čvrsto stane iza kompetentnog obdukcijskog nalaza nadležnog patologa iz Banjaluke, u nastojanju da se manifestantima dodvori i da ih ubedi u nešto što njih uopšte i ne zanima, vlast je pozvala stručnjaka iz Beograda da ponovi obdukciju. Nebitno je što se novi nalaz u svim bitnim pojedinostima poklapa sa onim prvim. Bitan je presedan, i poruka koju šalje. Bundžije tvrde da je nalaz banjalučkog patologa lažan, napravljen da bi se prikrilo učešće vlasti u ubistvu. Dovođenjem patologa sa strane vlast je signalizirala da bi bezobrazne insinuacije na njen račun mogle biti tačne. Suština zapleta — a imbecilna vlast se pokazala nesposobna da to razume — ne nalazi se u razjašnjavanju stručnih uvida, nego u brutalnom nametanju utisaka. Prvi poen za rušioce.

U Republici Srpskoj svakodnevno poneko pogine ili umre. Kada bi predsednik Republike i ministar unutrašnjih poslova išli na sve komemoracije ove vrste i posećivali rodbinu svih pokojnika, da se „ljudski solidarišu“ i izjave saučešće, njima ne bi preostalo vremena da se bave javnim poslovima za koje su zaduženi i za šta primaju platu. Pa ipak, predsednik Dodik i njegov glavni policajac, učinili su, u slučaju ucveljene porodice Dragićević, znakovit izuzetak. Idući im na noge da izjave saučešće, ostavili su neodoljivi utisak ne saosećajnih duša nego izvršioca, ili barem „saučesnika“ kako ih je otac Davor Dragićević kasnije nedelikatno prozvao, koji idu na mesto zločina. Drugi poen za rušioce.

Ova dirljiva poseta je poen koji se nikakvom normalnom logikom ne da objasniti, pogotovo kada taj vrlo značajan poen, pred kamerama, protivničkoj strani serviraju jedan ne baš sentimentalan, iskusan političar i još nesentimentalniji, prevejani udbaš.

Ali „najbolje“ tek dolazi. Na početku drame, otac Davor je davao primerene izjave kakve se očekuju od skrhanog roditelja, moleći da se smrt njegovog sina ne politizuje i da se njegova porodica i on, u svom bolu, ostave na miru. Zatim je u Davorovim javnim istupanjima nastao nagli preokret koji se nikakvim normalnim psihološkim mehanizmima ne bi mogao  objasniti. Između ostalog, Davor je zatražio da bude uključen u istragu i da se jedan, po njemu, nepodobni učesnik udalji iz istražnog tima, što je po bezprecedentnom odobrenju ministarstva unutrašnjih poslova i učinjeno. To, naravno, predstavlja krajnje paradoksalan i skroz neprofesionalan potez ničim opravdanog popuštanja političkoj stihiji koja, barem formalno, cilja i na rušenje tog ministarstva, kao jednog od ključnih „stubova režima.“ Naravno, preko Davora Dragićevića u „istragu“ su time insajderski bili uključeni i faktori koji su tada već vidno počeli njime da manipulišu. Treći poen.

Film se ubrzava i karakter protesta se „neprimetno“ menja, dok dirljivi rituali i paljenje kandila na Trgu Krajine odvraćaju pažnju javnosti.

Politički naglo sazreli protestanti, presvisli od žalosti za izgubljenim drugom, ne gube vreme već munjevitom brzinom fokus diskursa prenose na ono što ih stvarno zanima, a to su teme od „višeg društvenog značaja“. Dok se David diskretno potiskuje u pozadinu, mada i dalje biva korišćen kao emotivni paravan i ukrasni detalj, u prvi plan izbijaju bitnije teme koje su u potpunosti nepovezane sa njegovom tragičnom smrću, kako god da se dogodila. Te teme su podobnost vlasti, nesposobnost i netransparentnost sistema, kao i otuđenost pravosudnih i svih ostalih institucija. (Ova zadnja ideja je ipak morala poteći ne od Davidovih vršnjaka nego od starijih i iskusnijih, po svoj prilici veterana „Korčulanske letnje škole“).

Za samo mesec dana posle tragedije, iskusni propagandni volšebnici obrnuli su narativ. Težište javne pažnje vešto su preneli sa nedoumica u vezi sa tragičnom smrću jednog doskora anonimnog mladića na legitimnost (ipak) demokratski izabrane vlasti u Republici Srpskoj, sa potencijalom miniranja predstojećih izbora i utiranja puta u Republici Srpskoj istoj vrsti manjinskog uličnog prevrata koji smo upravo videli u Jermeniji, a nedavno u Makedoniji.

Pošto (da parafraziramo Staljina) utisci rešavaju sve, Davidov otac Davor je postao predmet posebne obrade diskretnih usmerivača ovih spontanih procesa. Teško je bez opipljivih dokaza dati odgovor na zanimljivo pitanje šta je uticalo na roditelja, koji je ispočetka sasvim odmereno i normalno reagovao na tragičan gubitak svoga deteta, da zatim bez vidljivog osnova promeni svoj ton i stav. Uglavnom, odjedanput Davor je počeo da priča ekstravagantne budalaštine. On sada govori da mu je sin bio silovan, pa zatim ubijen i masakriran; da mu je poznat identitet petnaestorice neposrednih vinovnika, ali da njihova imena ne želi da otkrije; kao i to da su gotovo svi najviši dužnosnici Republike Srpske — citiramo — „saučesnici u ubistvu“ njegovog sina, Davida Dragićevića. Naravno, niko ne postavlja pitanje Davorovih nepostojećih forenzičkih kvalifikacija da se o stvarima takve vrste izjašnjava. Ali to su propagandne knedle koje vlast, koja ga je po specijalnoj proceduri imenovala za člana istražnog tima, sada mora da guta.

Oh da, i ono pitanje o tome šta je moglo uticati na Davora. Teško je reći, ali hipotetičko objašnjenje moglo bi se naći u rečima iskusnog ratnika Panča Vilje: topovsku paljbu će protivnička vojska možda izdržati, ali kada počnete da je granatirate pezosima, predaće se bez odlaganja.

David Dragićević najverovatnije jeste bio kidnapovan za potrebe unapred isplaniranog političkog scenarija za rušenje Republike Srpske. Rečima britanske premijerke Tereze Mej, popularisanim u jednoj zaprepašćujuće sličnoj misteriji koja se nedavno odigrala u režiji britanske obaveštajne službe, to je „highly likely“. Posle nestanka u drugoj polovini marta, David je „najverovatnije“ bio držan na za sada nepoznatom mestu, usmrćen, i zatim bačen u reku. Sakralna žrtva za novu fazu obojene revolucije u Republici Srpskoj je prineta. Za uhodane mehanizme, preostali deo posla je čisto tehničke prirode. Kako stvari trenutno stoje, taj deo odrađen je solidno.

Uzgred, u proizvodnji ove provokacije pod lažnom zastavom trapavi klovnovi čija je uloga da glume „opoziciju“ nisu imali mnogo udela. Na osnovu analize dosadašnjeg rada, gazde su pravilno procenile ograničenost njihovih operativnih sposobnosti. Davida je, „highly likely,“ likvidirao tim stranih profesionalaca specijalno ubačenih za tu svrhu. Propagandnu pripremu javnosti obavili su mediji pod stranom kontrolom, a jedan deo zadatka sejanja konfuzije poveren je pouzdanom paškvilantu i mutivodi na jaslima stranih službi, Slobodanu Vaskoviću“.

Dopisano

Ovako se pislao prije godinu dana.

Ništa se nije promjenilo, osim što je situacija postala strahobalno nepodnošljiva.Fašistički režim gazi vlastiti narod.

I onda , skoro na godišnjicu se desi  “ubojstvu s potpisom vlasti”, dobrog čovjeka Siniše Krunića , trn u oku Dodika i njegovih saradnika.

I čitava jedna regija , jedan narod je zavijen u crni  robovlasnički sistem i diktaturu Dodika,familije   mu , kumova i ostale mafijaške bagre i fukare.

Naravoučenije: