Večernji sati nad stolom minu
Neopozivo – bijela stranica
Mimoza miriše na Nicu i na vrućinu
Kroz mjesečinu leti ogromna ptica
Čvrsto sam kosu noćas splela
Kao da će mi trebati kosa
Kroz prozor, bez tuge, dugo gledam
Na more puno talasa ko otkosa
Koliko snage imaju oni
Što čak ni književnost ne mole!
Ne podižu se kapci umorni
Čak ni kad čujem da me zove.
Imaš biser, dijamante
I sve za čim svet uzdiše;
Ti najlepše oči imaš –
Mila moja, šta bi htela više?
Tvoje mile, divne oči
Iz srca mi izmamiše
Bezbrojne mi večne pesme –
Mila moja, šta bi htela više?
Tvoje mile, divne oči
Mnogim bolom mene biše;
Ti me njima upropasti –
Mila moja, šta bi htela više?
Noću –
Kad tišina groblje pokrije,
Kad vjetrovi ne huje,
Može da se čuje
Kako bubnjadžija mrtvima
U bubanj bije.
Tad kao da niko ni umro nije.
Tad razdaljina između njih pod
Zemljom i nas gore
Veća nije
Od dvije
Palice bubnjadžije
Čeznem da ti kazem najdublje reči koje ti imam reći,
ali se ne usudjujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj, strahujući da bi to mogla ti učiniti.
Čeznem da ti kazem najvernije reči koje ti imam reći;
ali se ne usudjujem, strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu, i govorim suprotno onome sto mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi to mogla ti učiniti.
Čeznem da upotrebim najdragocenije reči sto imam za te;
ali se ne usudjujem strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ruzna imena i hvalim se svojom surovosću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećes nikada saznati sta je bol.
Čeznem da sedim nemo pored tebe;
ali se ne usudjujem jer bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi to mogla ti učiniti.
Čeznem da te ostavim zauvek,
ali se ne usudjujem, strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dizem glavu i dolazim veseo u tvoje drustvo.
Što se više približuje meta,
Dan kada se razrešimo zemnog jada –
I brzi bol vremena – bole zada-
Sve vidnije taštine su ovog sveta.
Sebi kažem: rastavlja nas sudba kleta!
O ljubavi ne zborimo više sada.
Zlo života ko sneg dođe i otpada.
Mi ćemo se osobodit svih tereta.
I mir tu je: jer ni nade biti neće –
Nade koja sve nas vara tako večno:
Dušu, osmeh, suze – sve što život kreće!
Mi vidimo da je često zalud muka
Da lečimo ono što je neizlečno
I da zalud uzdiše se, zalud kuka!
Kapljice biserne, kapljice prekrasne,
kako ste lepe uz zlaćani sjaj,
i tužne kako ste, s jeseni prekasne,
na crnom prozoru, uz vetra laj.
Veseli ljudi, dok ne znate stradanja,
kako ste drugima veliki tad,
i kako jadni ste u mraku padanja,
niko vam ne može smiriti jad.
Kapljice jesenje, kako vi sputate
i teškim tugama duši naudite,
klizite tijano, oknima lutate,
kao za veselim nečim da žudite.
O, ljudi nesrećeni, bolom ubijeni,
s tugom u duši, dok vek svoj trajete.
Često dozivate, kao opijeni,
minule časove u koje stajete.
Demoni i divote
Vetrovi i plime
More se već povuklo u daljine
A ti
Ko alga što vjetar je miluje nježno
Na pjesku postelje u snu se protežeš
Demoni i divote
Vetrovi i plime
More se već povuklo u daljine
A ti
Ali u tvojim očima poluotvorenim
Dva mala vala su ostala
Demoni i divote
Vetrovi i plime
Dva mala vala da me utope.
Danas san dobila pismo
pošiljatelj nepoznat
bila koverta
četvrtasta, osigurana
prozirnom ljepljivom trakom
na poleđini
oko deset ujutro, poštar pozvonija
na vrata,
u sandučiću
bilo krcato
reklamni biltena,
ne bijaše mista za kovertu
evo
vrtin pismo u rukan,
ko će znat
možda i skontan
nepoznati pošiljatelj
ko je
a
more bit…
jednom san imala
jednog mog
pisme je volija pisat,
pisma ljubavna, pa
bi zna reč
za tebe su najdraža
uvik, zauvik
a ja
čekala
tog mog
(nepoznazog pošiljatelja “)
… oduvik…
jer
tribah ga u
najboljin godinan
onako
ka more,
il, krilo tica
šta leti više borova
ka, fijuk vitra dok tuče o ponistre u
noći
kad me,
probudi oluja u tilu,
ka zoru
buđenu toplinom ruke
drhtave,
nabijene strašću
pomodrili prstiju
zapleteni u duge kose
jednom doći će
zasigurno
obećo je
taj jedan moj
nikad ne laže
samo smrt
(moliću se za njega,
mnogo je grešan,
kasni)
ga može spričiti
1762
Da je priroda smrtna dama
Što malo vremena ima
Da kofer spremi i naredi
Veliku promjenu klime –
Kako brza, kako značajna –
Kolika bila bi preša –
Al priroda će biti spremna
I sat imati da uljepša –
Ponešto sitno što je bilo
Tako lijepo i prije –
Zbog ostanka čarobno – a zbog –
Odlaska – čarobnije –
O, moj Bože tvoja me ljubav rani,
i ta me rana jednako peče
o, moj Bože, tvoja me ljubav rani.
O , moj Bože , tvoja me kazna stiže
i ta opekotina me još uvijek reže,
o , moj Bože , tvoja me kazna stiže.
O, moj Bože ,spoznah da bijeda sve je,
i tvoja se slava nastani u meni,
o, moj Bože, spoznah da bijeda sve je.
Sad mi dušu Ti natopi vinom,
smješaj moj život s Hlebom na Tvojem oltaru
sad mi dušu Ti natopi vinom.
Evo moje krvi koju nisam lio,
evo moje puti nedostojne patnje,
evo moje krvi koju nisam lio.
Evo moga čela što se stidi,
za postolje Tvojih uzvišenih nogu,
evo moga čela što se stidi.
Evo mojih ruku nedirnutih radom,
za žar raspaljeni i za tamjan rijetki
evo mojih ruku nedirnutih radom.
Evo moga srca udaranje pusto,
da zakuca, grešno, na trnje Golgote,
evo moga srca udaranje pusto.
Evo mojih nogu, taštih lutalica
da pojure na glas Tvoga oproštaja
evo mojih nogu, taštih lutalica.
Evo moga glasa, turobna i lažna,
da se ispovjedi i da kaznu primi,
evo moga glasa, turobna i lažna.
Evo moje oči, svetlice grijeha,
da zgasnu od plača u molitvi jarkoj,
evo moje oči , svetlice grijeha.
Avaj , avaj, Bože praštanja i žrtve.
koliki je bezdan moje nemilosti,
avaj, avaj, Bože praštanja i žrtve.
O, Bože užasa i svetosti čiste
avaj, to beznadno veče mog zločina,
o, Bože užasa i svetosti čiste.
O, Bože spasa, radosti i sreće,
svih mojih neznanja i svih mojih strahova
o, Bože spasa, radosti i sreće.
Ti, jedini , Bože, možeš znati sve to,
i to da sam bjednik od svakog veći
Ti, jedini , Bože, možeš znati sve to.
Ali sve što imam , Bože , Tebi dajem.