Vazda ljubazna, juče mi jedna reče:
“Kosa dragane tvoje pogdede seda već je,
i male senke pod očima joj se množe;
S vremenom razumnost samo jačati može,
danas ti to izgleda nemoguće, no sve
prepusti strpljenju.”
Al duša kriknu: “Ne,
ni mrvice utehe neću; Godine
učiniće da ponovo lepota njena sine:
A zbog velike otmenosti njene
plamen što se kreće oko nje kudgod se krene
buktaće još jače. A nije imala sve to
onda kad joj se u očima žarilo divlje leto.”
O srce! Nek samo jednu kret učini glavom naonovo
shvatićeš koliko je tešenje bilo jalovo.