Cveće zla XXXIa
Bezdušna i gluva, k srcu mi se privi,
tigru moj nehajni, voljeni, jer želim
da ronim prstima, drhtavim i vrelim
po tvojoj gustoj, otežaloj grivi;
U suknje pune tvog mirisa, stavi
moju bolnu glavu, draga, jer bih hteo
da udišem dugo, ko cvet suh i sveo
slatku plesan, davno umrle ljubavi.
Spavati! Pre i to, neg živeti! I ja
u snu slatkom ko smrt želeo bih, potom
da poljubce svoje razastirem po tom
glatkom telu koje kao bakar sija.
Samo bezdan tvoje postelje, uveče
plač moj kao ambis prima, zaorava;
Jer su tvoja usta, kula zaborava,
i u poljupcima tvojim Leta* teče.
Udesu, ushitu mom novom i starom
ja poslušan biću, nevin osuđenik
ja, njegov unapred neviđen kažnjenik,
koji svoju muku podnosi sa žarom,
Da umiri srdžbu, duša će da pije
kakutu, taj dobri melem drevnih ljudi,
sa oštrih vrhova tvojih slatkih grudi
u kojima srca nikad bilo nije.