U kavezu je bila pitoma ptica, slobodna ptica bila je u gori.
Kada je došlo vreme, susretoše se, tako je hteo usud.
Slobodna ptica peva: ’O draga, vinimo se u goru.’
Ptica u kavezu cvrkuće: ’Hajde da živimo zajedno u kavezu.’
Slobodna ptica reče: ’Gde je prostora za rešetkom da se rašire krila?’
’Avaj’, vapije ptica u kavezu, ’gde ću se u oblacima odmarati bez šipke?’
Slobodna ptica kliče: ’Miljeno moje, otpevaj mi pesme dubrava.’
Ptica u kavezu veli: ’Sedi do mene da te naučim govoru mudraca.’
Šumska ptica kliče: ’Ah, ne, ne! Pesme se ne mogu nikada naučiti.’
Ptica u kavezu veli:’Teško meni, zaobravila sam pesme dubrava.’
Njihova je ljubav žarka, puna žudnje; ali one ne mogu nikada da lete krilo uz krilo.
Kroz rešetku na kavezu gledaju se i uzalud trude da se upoznaju.
Lepršaju čežnjivo krilima svojim i pevaju: ’Hodi bliže, drago moje!’
Slobodna ptica klice: ’Ne ide, strah me zatvorenih vrata na kavezu.’
Ptica u kavezu cvrkuće: ’Avaj, krila su mi iznemogla i mrtva.’