Curi od jutros od četiri-pet,
rešilo nebo da potopi svet.
Nad gradom danima vise iste kulise.
Poliva kiša al to joj je zanat,
ma sve mi je ravno k o severni Banat,
manje više, i sa kišom i bez kiše.
Vreme se vuče k o teretni voz,
gde li večeras da pomolim nos?
Klasika: “Konobar, un cafe macchiatto”. Pa da.
Prolazi vreme, al to mu je manir,
i sve je to plitko k o plekani tanjir.
Izeš sliku, nigde jedra na vidiku.
O, daj okreni taj ringišpil u mojoj glavi.
To ne zna niko, samo ti.
Bez tebe drveni konjići tužno stoje.
Dođi, iz plave boce se pojavi,
bar jednu želju ispuni
i dodaj svetu malo boje, čudo moje.
Veče se klati k o prezreli klip,
teška vremena, a ja težak tip
– gravitacija začas uzima svoje.
Slab sam ja igrač za subotnje gužve,
al shvatam pomalo te pokretne spužve:
neko pijan lakše život odrobija.
O, daj okreni taj ringišpil u mojoj glavi.
To ne zna niko, samo ti.
Bez tebe drveni konjići tužno stoje.
Dođi, iz plave boce se pojavi,
bar jednu želju ispuni
i dodaj svetu malo boje, o, čudo moje.
Sustajem, odustajem, pritiska me kao pegla.
Javi se, pojavi se, dodaj svetu malo legla.
Nekad si me čudila, o, danas bi mi tako legla.
Dodaj malo ludila, dodaj svetu malo vergla.
O, daj okreni…
sustajem, odustajem…
taj ringišpil u mojoj glavi…