Uvik se vrati
vrime čežnje
koju vučeš sa kostima,
tija ne tija
pomišano sa snovima
Jer čovik je sazdan da sanja,
nade
ljubavi i
zagrljaja
pa zna
doće
pobiglo vrime
u jednom trenu
u toplini pogleda,
koju ne moš sakrit,
kad osvaneš tog prolitnog jutra
u rascvitanom vrtu
penjačica ruža,
ono davno posađeni
isprid kuće
Spusti samo ,
od čekanja
umorne ruke
na moju kosu,
pa me ogrli njima
i krenimo
polako doma