Category Archives: Magazin

Kad se plava ljubica u bašči previja,

A jutarnji lahor ružicu razvija –

Mudar je, tko s dragom prebijelih grudi

Pije vino – i čaše o kamen razbija!

Dobro je to što je prošlo
dobro je to što nadolazi
čak  dobra je  i
sadašnjost

U gnijezdu uplelom od tijela
živjela je ptica
bila krilima o srce
najčešće je zvana: nemir
a pođeđe: ljubav

u noćima
odili smo na nabujalu rijeku bola
mogli smo se zagledatiu njoj
od nogu do glava

sada
ptica je pala na dno oblaka
rijeku je upio pijesak

bespomoćni kao djeca
i iskusni kao starci
jednostavno smo slobodni
mnijemo spremni  da odemo

U noći dolazi mio starčić
primamljivim pokretom zove
– kako se zoveš – pitamo uplašeni

– Seneka –zbore oni svršenom gimnazijom
a oni bez znanja latinskog
zovu me: mrtvac

pB

Takva sam kakva sam.

Baš takva sam stvorena.

Kad imam želju da se smejem,

Smejem se grohotom.

Volim onog ko me voli.

Pa zar sam za to kriva?

Što nije uvek isti onaj koga volim.

Takva sam kakva sam.

Baš takva sam stvorena.

Pa šta sad hoćete?!

Šta hoćete od mene?!

Stvorena sam da se dopadam

I tu se ništa ne može izmeniti.

Potpetica mi je suviše visoka,

Struk mi je suviše vitak,

A grudi suviše čvrste.

I koluti pod očima suviše modri.

A onda i zatim

Takva sam kakva sam!

Dopadam se onome kome se dopadam.

I šta se to vas tiče?!

Ono što mi se dogodilo…

Da, ja sam volela nekoga.

Nekoga ko me je voleo.

Kao deca što se među sobom vole

I znaju prosto da vole,

Da vole, vole, vole…

I zašto me onda ispitivati?!

Ja sam ovde samo da vam se dopadam

I ništa se tu ne može izmeniti!

Majmun u brokatnoj vesti

skakuće ispred dame gipke

koja stiska rubac od čipke

u rukavicom obloženoj pesti.

A jedno Crnče uz veliki napor,

sav crven ,nosi teške skute

haljina njenih što se mute,

pažljiv na svaki tanan nabor.

Ne pušta majmun iz oka stroga

belinu grudi svoje gospe,

blago koje treba da se prospe

na nago tijelo nekog boga.

Crnče katkad digne,bez znanja

gospe,više no što treba

svoj raskošni teret : vreba

pogledom to što noću sanja.

Gospa se penje uza stube

i neće da se pojavi više,

dirnuta što je uvrediše:

životinje su bile grube.

Vetrić piri,
lipa miri
ko i pre..

Vrelo žubori
po lisnoj gori
ko i pre..

Ja sam mlada
ovde sada
ko i pre..

Sunce bega,
al’ nema njega
kao pre..

Nema sunca milenog,
nema mog.

Oj večeri o slatko čekanje,
o vi noći moji beli dani,
o vi dani a sa dva sunašca,
de ste jako, de je zlato moje?

Plači travo, zapevaj slavuju,
zlato moje zemljica pokriva!
Mili Bože podigni oluju
sred me srca gromom udri živa!
Raka njega krije sad i tama,
šta ću ovde ja na svetu sama!

Ljubavi moja, zima se u svoj štab povlači,

zemlja ponovo njenim darovima zlatnim zrači

i rukom milujemo daleku zemlju neku

kao da kladimo kosu geografije.

Pođimo! Danas! Napred, točkovi, lađe, zvona,

avioni okaljeni beskrajnom svakodnevnicom

prema svadbenim mirisima ostrvlja,

po meridijanskim polenima uživanja!

Hajdemo, ustani, stavi dijademu i kreni,

spuštaj se, trči, pocikuj s vetrom i sa mnom,

hajdemo na vozove za Arabiju ili Tokopilju,

selićemo se samo prema dalekom polenu,

po selima odenutim u dronjke i gardenije

kojima upravljaju siroti vladari bosonogi.

Oprosti snove ljubomorne moje:

Ljubavi strasne nemir slepi, čudni,

Verna si mi, al zašto reči tvoje

Vole da plaše moj um večno budni?

Sred poklonika što za tobom lete

Što želiš ti da draga budeš svima?

I prazne nade što daruje njima

Tvoj pogled, čas nežan, čas pun sete?

Zaslepivši mi um i misli moje,

U ljubav bolnu moju uverena,

Ne vidiš ti kad u toj patnji strasnoj

Tuđ razgovoru, u večeri kasnoj,

Usamljen čamim izvan kruga njena

.

Ni pogleda, ni reči nema tvoje:

Kad odlazim – sa strahom, s molbom mamnom,

Ne slede nikad tvoje oči za mnom:

Lepotica kad koja sa mnom staje

I dvosmislen povede govor svoj,

Mirna si ti, i šaljiv prekor tvoj

Ubija me, jer ljubav ne odaje.

Kaži mi još: suparnik večni moj,

Zatekavši me s tobom usamljena,

Zbog čega tebe pozdravlja lukavo?

Ko ti je on i kakvo ima pravo

Da tuguje i bdi pun ljubomore?

Bez matere i poluodevena,

Nasamo izmeđ večeri i zore,

Što njega ti u čase primaš kasne?

No voljen sam i, kad si sa mnom sama,

Poljupci su ti tako puni plama,

I nežna si, a reči tvoje strasne

Tad iskreno su pune duše tvoje:

Tebi su, znam ja, smešne muke moje.

Al’ voljen sam i mogu da te shvatim;

No ne muči me, mila, ja te molim,

O, ne znaš ti koliko silno volim,

I ne znaš kako ja duboko patim.

Glava mu je korijen u zemlji Crne Afrike

što se hrnai sokovima iz legendi i predanja.

Misoa mu je razlistana kao raskošna krošnja

nad zemljom koju su naborali suša i žeđ.

Jedna zvijezda vječno sanjana ali još uvijek

nedosanjana,

jedna zvijezda od njegovog uma i srca odronjena

vodi ga da se odmori na obale vječnosti.

A on zna da na tim obalama nema mira ni počinka.

Tatjana Lukić – U Sarajevu

postoji ulica
uz koju sam se dugo verala
i kuća ista stoji

ali se ja prema gradu ne pomjeram

znam da bi u susret
raširenih ruku
svi pomrli pošli

živi bi nabirali obrve
i prolazili šutke

i ovdje je ciča zima
dok trnem svjetiljku
kroz cijelac se teško
probija san:

sam bog će znati
je li zatvoren prozor
kroz koji motriš ulicu?
još uvijek skriven i sam?

i je li preživio minule smetove
porculanski anđeo na stolu kraj pepeljare?

1989.