Secam se toga dana

kada si bežala

pljusak je besneo

pa se smirio

i ponovo postao  čudljiv

pomalo svadljiv

zavijajući vetrom

 

uzeh svoju spravu za tonove

nemarno prebirao prstima

nehotice muzika je pratila

ritam naleta vjetra i kiše

i miris tvoga tijela

 

ti si  krišom ostavila svoj posao

sanjarke

zastala kod mojih vrata

dvoumeći se pobegla

 

vratila se

ostala trenutak naslonjena na zid

najzad si tiho ušla u sobu

sela do mojih skuta

pognute glave hitro okrećući iglu

u tišini

vezeš naše dodire

 

uskoro zastaješ

ideš da pogledaš kroz prozor

drvored taman od kiše

 

upijaš taj jedan čas kišnog popodneva

punog senki prošlosti

pesme mladosti

tišine buduće

nista drugo

ništa novo

 

te noći ispevao sam

jednu pesmu tužnu

ali ti nisi bila tu

da joj osmeh daš

 

pronašao sam reči

ispod dovratka

kuda je kiša klizila

vlažeći tragove tvojih stopa

iskreći nedostajuće akorde

koje sam  vazdan uzalud tražio

 

Jes’  tako mi tebe

nepozvane

bez pardona

iz nedara nocne tisine

oni su se slile u svirku

dok su se zvezde palile

jedna za drugom

 

ali ti nisi bila tu

hteo sam jutros

da ti pevam pesmu svoju

ali iako nisam zaboravio melodiju,

buntovne reci mi izmiču

 

sada kad kraj  mene ti si

zadrhtacu bez sumnje

ako se ikad budemo sreli

u drugome životu

u svetlosti udaljenog sveta

zaustavljajuci se

prepoznacu tvoje oci

tamne kao jutarnje zvezde,

i znacu da su pripadale

zaboravljenom sumraku

predjašnjeg života

 

reći ću

čar tvog lica nije samo u njemu

u nj’ se utkala zarka svetlosti

moga pogleda pri susretu

koji se ne pamti

moja ljubav mu je dala

tajnu koja se nije  izgubila

 

uvećala si me

svojom ljubavlju

mene koji sam samo

jedan čovek od neobičnih

autista koji plovi svojim tokom

brodeći tišinom sna čarolije tvoje

promjenljive milosti sveta boja i reči

 

dala si mi mesto

tamo gde pesnici svih vremena

donose svoje darove

gde ljubavnici u ime večnog

pozdravljaju ljubav  kroz stoleća.

ljudi žurno prolaze ispred mene na trgu

belokosti ne opažajuci kako je moje telo postalo

dragoceno od tvog milovanja bogatije za ljubav tvoju

ne znajući da u sebi nosim tvoj poljubac

kao sto sunce u svojoj svetlosti nosi

vatru božanskog dodira,

kojom  večito sja

dukat za koji

me prodaše

 

nježno gazeci travu na stazi

okovanih ljubavlju

izbjegavajući krhke ljubice

 

začuh

‘Poznaješ li me’

 

osvrnuh se

pogledah je

začuđeno  rekoh

‘Ne mogu vezati ni jedno ime uz tvoje lice’

Ona odgovori

‘Ja sam prva velika tuga tvoje mladosti’

 

Njene oči su blistale kao rosno jutro.

 

Poćutah trenutak

zapitah

‘Jesi li iscrpila sav teret suza?’

osmehnu se i ne odgovori

razumeh da je njen plač

imao vremena da nauci govor osmeha

 

‘Nekada’

prosapta ona,

‘govorio si

da ces uvek voleti moju tugu’.

 

Zbunjen rekoh

‘Istina je

ali prošle su godine

došao je zaborav’.

 

I uzimajuci njenu ruku u svoju,

dodadoh

‘ I ti si se promenila.

nekadašnji bol postao je vedrina’

srećan sam sto me više ne gledasš

sažaljivo i mokro

 

Zlokobna blagost noci

i  sumnjivi odjek mojih reči

koje kazuju zbogom

prestrašen od očajnog naglaska,

dovele su me do ivice plača

ali naučio sam mudrost

 

dan će se ponovo roditi,

moje srce ce opet biti tvrdo

i neće biti vise vremena za suze

 

ko kaze da je zaborav nemoguc

samilosna smrt buja

u samom srcu života

obuzdavajuci njegovu ludu

želju za trajanjem

 

burno more na kraju otpocine

u svojoj pokretnoj kolevci;

šumski požar zaspi

u postelji od pepela

 

Ti i ja se rastajemo

i rastanak ce pokriti

živa trava i  mirisne ljubičice

nasmejane na suncu.