Heleno, lepota mi je tvoja
nalik na drevne nikejske lađe,
što nošahu, preko mirisnog mora,
lutača kroz strah i beznađe
da rodnu obalu nađe.
Svikoše na lutnju očajnim morima
klasični lik tvoj, divne vlasi,
beh vođen najadskim ti akordima
slavi što drevnu Grčku krasi
i velelepnosti starog Rima.
Gle! u svetlu dubokog prozora
od statue sad stojiš nemlje!
U ruci alem-lampa dremlje,
ah! Psiho, iz dalekih prostora
te svete zemlje!
Pobrala sam spokojno reči tvoje plahe
i pune nekakvog bola,
jer znam, neces otići u monahe,
kao sto zbog nečeg kaza.
O, veruj mi, biće i drugih staza
kojima ćes pobeći od mene ti.
Pomisli samo kako mene nije ni bilo;
kako sam ja samu sebe izumela
samo da bi me ti voleo,
samo da bih umela
biti san tvoj o meni,
tvoj san koji me je gorko boleo.
Ili poveruj jednog dana
kako mi duša smeta
da imam duše,
kako mi srce smeta
da te volim celim srca toplim dnom.
Pomisli kako sam ja stkana
od nadopunjavanja života snom.
Pomisli sve što ti je uteha.
Poveruj kako sam ja kriva
što u meni još pre rodjenja,
pre detinjstva i pre mladosti
gori bolna i živa
strast da svoje i tudje radosti
pretvaram u bol.
Ili pomisli, da je i moglo biti
sve za čim tvoja pesma žali,
bilo bi tek za dah časa,
pa večnost celu opet ne bi znali
jedno o drugom;
u nepovrat i ništa ipak bi moralo
sve da utalasa.
Pomisli, izgubićemo se u noć
kao pesme tvoje odjek tužni
u moj kraj;
i znaj, i san i čovek
i bol i sreća prolazna da je;
i da ništa nema toliku moć
da večno traje.
Ili, kada gorku ovu
od mene dobijes vest,
pomisli da je isti ceo svet,
i bolnu o meni svest
uzberi kao otrovan cvet
i baci je na drum.
I pomisli ponovo
kako mene nije ni bilo,
kako sam ja samu sebe izumela
samo da bi me ti voleo
samo da bih umela
biti san tvoj o meni,
tvoj san koji me je gorko boleo.
O, glupo srce, ne tuci!
Sve nas je varala sreća,
tek prosjak se kobi sjeća…
O, glupo srce, ne tuci!
Meseca žute šare
krošnjama kestena teku.
Lali skrivam u šalvare
glavu pod koprenu meku.
O, glupo srce, ne tuci!
Nekad smo prava deca,
i plač i smeh odjednom:
dok neki večito jeca,
radost je suđena jednom.
O, glupo srce, ne tuci!
Života varka ne uspi.
Nove se napijmo snage.
Srce bar sada usni,
ovde, u krilu drage.
Života varka ne uspi.
Možda će i nas otkriti
usuda lavinska struja,
na našu ljubav odvratiti
pesmom k’o u slavuja.
O, glupo srce, ne tuci.
Na dragoj leži mjesečina
I san svih zvijezda na njoj sniva,
U grudi joj se bijele sliva,
A svuda drugdje pomrčina.
I moja radost i vedrina
U srebrn okvir je okiva;
Dok crna tuga mi noćiva
U srcu; mraku sviju tmina.
I tako draga u snu bludi,
Pa, čini mi se, vrh nebesa,
Dok rana zora nježno rudi,
Treperi odraz njena mesa.
Tek onda kad vjeđe digne,
Mir mi stigne. O, mir mi stigne.
Ljubim li te, il’ su glasi
Pjesme moje pusta varka?
Ja te ljubim, srpsko cedo,
Iz ljubavi ognja zarka.
Zori, kada jutrom svice
I purpurni plast svoj siri;
Lahoricu, kad nestasno
Kroz rucice male piri;
Zvjezdicama, tihom noci
Kad pojezde u visini;
Slavujicu, kada sjetan
Prizeljkuje u tisini;
Potocicu, bistrom vrelu,
Neka gorom, doljom glasi;
Cistoj rosi, sto krunicu
Mirisljavog cvijeca krasi;
I tisici, kad pjevusi
Vijuci se lakim letom; –
Svemu velim da te ljubim
Vjerne duse vatrom svetom
Ja stepski vuk jurim i jurim
zavejanim svetom surim,
sa breze gavran tu i tamo prhne
al’ nigde zeca nigde srne!
A ja srne toliko volim,
da mi je da sad sretnem koju!
Ničega lepšeg no kad je skolim
i pokazem joj čeljust svoju.
Tako bih dobar sa njom bio,
sav bih se zario u njen nežan but,
svetlu joj krv bih pio,pio,
pa zavijajući produzio put.
Bar da je negde kakav mali
zec,da me slatkim mesom zgreje!-
Ah, zar uteklo od mene sve je
što život može malo da razgali?
Odavno mi je umrla ženka,
olinjao i sed mi je rep,
a ja jurim kroz noć kao senka,
jurim i sanjam,poluslep,
kako srne i žeceve vijam,
slušam gde vetar granjem zavija,
snegom tolim suvoga grla plam
i nosim dušu da je đavolu dam.
Poznala sam te kad sneg se topi,
topi, i duva vetar mlak.
Blizina proleca dusu mi opi,
opi, pa zudno udisah zrak.
S neznoscu gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ces biti mi drag,
drag u zivotu celom.
Poznala sam te u zvonak dan,
dan pijan, svez i mek.
cinjase mi se vec davno znan,
znan kad te poznadoh tek.
S neznoscu gledah stopa ti trag,
trag na snegu belom;
i znadoh da ces biti mi drag,
drag u zivotu celom.
Poznala sam te kad kopni led,
led, dok se budi proletnji dah;
kad dan je cas rumen, cas setan, bled,
kad sretno se i tuzno u isti mah.
S neznoscu gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ces biti mi drag,
drag u zivotu celom.
17.
Na putu razuma – samo razum slijedi,
pokraj dobrog druga – hrđava ne gledi!
Ako hoćeš da se dopaneš svjetini –
Sve joj daji, od nje ti ništa ne štedi!
18.
Čak ni ruža nije toliko crvena
kao krv Cezara kad je prolivena.
Cvetovi božura* iznikli u vrtu
nekad lepe glave sad su uspomena.
Cveće zla XLI
Kad jutros, jedva krijući zlobu
i u klopku me navodeći,
Demon u moju uđe sobu,
upita: “Da li mi možeš reći
šta je od sviju lepih stvari
kojim je oko zasenjeno,
od crnih il’ rumenih čari
što čine ljupko telo njeno,
najslađe?“ – Ali duša reče
Gnusniku: “Svaki deo greje
isto, iz svakog melem teče
i podjednako drago sve je.“
Ne znam kad me očarava,
šta posebno me tu privlači.
Ona me kao noć stišava
i kao Osvit na me zrači;
I saglasje je preveliko
što njenim lepim telom vlada
da obujmiti može iko
sve sastojke tog divnog sklada.
Preobražaj me tajni pleni,
sva čula se u jedno sliše!
Muzika struji dahom njenim,
kao što njezin glas miriše!
Jer je u visini misli ponižena,
ja bih htio njeno zlo da mi je tuđe;
ali slabo tijelo, okaljano suđe,
krvav demon želje, opsjena je Žena.
Srce mre u strasti, grijehom plamti zjena,
od ploti mi nema pakao što luđe.
San je spola dosta da mi bijesno uđe
u sva uda ludost i na usta pjena.
Kipi mi krvi putena bjesnoća,
znoj pohote bije s užarena čela,
sve su misli pjanstvo, neba vrela hula,
i, dok bludno žeđam zabranjena voća,
izgara u grču lomača mog tijela,
zapaljena divljim ilinstakom čula.