Priđi mi bliže, lepotane mladi!
što si mi stidljiv! – Ta zar ženske grudi
to tvoja ruka prvi put sad gladi?
Ti čitav čas u zagrljaju bludi
već ležiš – nikako taj strah da svladaš…
Teže na grudi, no pred noge padaš?
Za tren života tvoga samo molim…
Ta šta je, zlato? – Ja te volim, volim!…
Oh, što si lep! – Uz prozor s prvim mrakom,
dešavalo se, čekah, želja puna,
da prođeš ti, i bivalo je tako –
da l’ pamtiš to? – Dok posrebrena luna
sred oblaka, ko s grešnim anđel sveti,
bludeći, k tebi bledim zrakom leti.
Ja bejah ponosna što najzad treba
na suparnicu da računam s neba.
U svetu prezir prema meni vlada,
no gde je pravda kad te tako vaga?
gde je vrlina, ako je stid pada
ne ponižavanje – već samo ljaga?
Nevinih žena nigde nema, rode,
ne bude samo predmeta il’ zgode.
Kad ljube one k sebi nisu stroge:
Jedna će jednog, ta – sve, treća – mnoge!