Kad večeri se duže,
Svetlost hladna i žuta
Kupa bezbrižna
Pročelja kuća.
Drozd peva
Iz žbuna lovora
U dubini gologa vrta,
Glas njegov sveže-zguljen
Zidove oneobičava.
Uskoro će proleće,
Uskoro će proleće –
A ja čije detinjstvo
Zaboravljena je dosada,
Osećam se kao dete
Što na scenu izlazi
Pomirenih odraslih
I – ne shvata ništa
Sem neobičnog smeha –
I srećno počiva da biva.