Jesenjin – Krava

 

Prastara, ispali zubi,

na rogu svitkovi leta.

Gonič je tukao grubi

tamo gde trava cveta.

 

Šuškanje miša u štali

srcu se ni mili mnogo:

Tužno se sećanje javi

na telca s cvetastom nogom.

 

Uzeše materi sina,

i prva radost se sruši.

A ispod jasike, s klina,

kožu mu vetar suši.

 

Uskoro, s heljde i trave,

za sinom krdo da smanje,

u omči, stegnute glave,

povešće i nju na klanje.

 

Žalosno, pretužno, svelo,

rog će u zemlju da rine…

Sneva o gaju u belom,

i sanja travne doline.

Bookmark the permalink.

Komentariši