Bosna zemlja Božije milosti – Pred ponoćna Galerija

 

 

 

oda-gospodu  dekor-za-tango-zaljubljenih-srdaca

Oda gospodu                                                                       Dekor za tango zaljubljenih srdaca

 

 

mocni-svodovi   plava-noc

Moćni svodovi                                                                            Plava noć

 

njeznost-krajiolika   snovidenje

Nježnost krajolika                                                                Snoviđenje

 

travke-i-poljsko-cvijece   krajolik-ceznje

Travke i poljsko cvijeće

 

 

pogled-kroz-magicne-naocale    jesenji-osvit

Pogled kroz magične naočale                                              Jesenji osvit

 

iluzija-u-snu  tirkizni-snovi

Iluzija o snu                                                                         Tirkizni snovi

 

 

suma-radosri-i-ljubavi   svjetlosni-kolaz

Šuma radosti i ljubavi                                                     Svjetlosni kolaž

 

snovi-u-vrtlogu-nade   nebeske-tufnice

Snovi u vrtlogu nade                                                         Nebeske tufnice

 

 

 

Hajnrih Hajne – Mile, Ljupke Oči Tvoje

 

 

Mile i ljupke oči tvoje

kao safiri sjaju,

o, triput je srećan onaj

kog s ljubavlju pogledaju.

 

Tvoje je srce dijamant

što plemenito se zari,

o, triput srećan je onaj

kom s ljubavlju ono se žari.

 

Usne ti, najlepše na svetu,

rubina imaju boju.

O, triput je srećan onaj

kom priznaju ljubav svoju.

 

O, kad bih znao srećnika tog,

o, da ga sretnem gde

sama u šumi, za tren bih ga ja

lišio sreće te.

 

Bleki – Djece je sve manje

 

 

 

Djece je sve manje

malena moja.

Ne znam zašto.

Možda se boje biti djeca?

Mnogo boli im odrasli nanose.

Možda prebrzo odrastaju,

zato što odrasli nemaju vremena za njih?

Možda jednostavno ovo nisu vremena za djecu.

Puno je boli i nestajanja

Puno je tuge i ubijanja.

A možda ih jednostavno previše siluju i ubijaju?

Sve to užasno boli i svijet postaje sve tamniji.

Niko se na to ne osvrće.

Kažu nemaju vremena,

zvijer kuluk treba.

Sve manje nade za dunjaluk ima.

Zato me čvrsto stisni i zagrli,

ljubavi moja.

Bleki – Prozor sa zvjezdanim otiskom

 

Otišao sam pred tvoju kuću.

Trošno posivjelo zadanje od kojeg je sunce skretalo sjaj.

Činilo se da nikog u njemu ni.

U lijevom uglu jedan prozor razbijen zvjezdanim otiskom.

Tužan i neopran.

Poderana zavjesa visi i leprša.

Leprša , tuguje i tiho poji

Vrati se mila domu svom.

Stajao sam satima i zurio.

 

Prišao je jedan policajajc

rekao da se sklonim.

Izazivam sablazan.

Još samo minut. molio sam ja.

Tuga nekad i zakon gane.

 

Ostao sam do večeri i zurio.

Ostao sam do ponoći i zurio.

Ostao sam do jutra i zurio.

 

Zurio.

Zurio i upijao svaku prašku na slomljenom prozoru.

Znao sam , to su praške tvoje slomljene mladosti.

Zurio i upijao svaki pokret i vapaj poderane zavjese

Znao sam ,to je zavjesa tvoja poderane mladosti.

Zurio i upijao lepršave zvuke što ih zavjesa jauče.

Zurio i klanjajući se sobi djetinjstva tvoga ,

samo sam poželio ,

vrati mi se jedina moja.

 

 

I noći lepršaju , dok djevojčice sanjaju prekrasne snove

 

 

Do kraja godine je ostao još nekoliko noći ,koje treba milinom okupati i bome predeverati.

Mnoge su na izmaku snage.

Jazuk ,dabome. Budite pažljivi.

 

A  noći su prelijepe kao đardini naši. A naš život su te rajske bašte .

U njima se nišra ne mjenja.

Ni mirisi , ni sjaj , ni ljepota ni blagorodnost.

Pa hajd’ ne sanjaj i ne voli tu milost i  sveobuhvatnu milinu.

 

Danas nismo zaradili dnevnicu. Nismo nikog potkačili i naružili.

Nije nam žao.

Nemamo srca  mješati zlo sa iskonskom ljepotom.

Želimo čiste duše stati pred svaku ženu i reći joj:

Jedino se Bogu   mogu klanjati.

Mila ,

oprosti mi,

Tebe samo mogu naijskrenije  voljeti.

 

Što bi poete ili filjozofi  rekel:

Persistirajte punim plućima mile  i lepršajte.

 

U prevodu:

Sve rečeno .

Sasvim dovoljno za Dobar dan ,

Djevojčice koja sanjaš preksrane snove

 

Nisam ti pričao

 On je tako sam

Nisam ti pričao

 

 

Ne znaš

nisam ti pričao

bio sam ti ranjen mila moja

nosili me na rukama drugari

mahalaši

dođosmo do vilinog proplanka

rekoh im spustite me ovdje

vi krenite dalje vas život čeka

moja se ljube uželjela

mojih cjelova

eno nježne ruke mi pružaju

 

vidim prolaz u cvijetnu zemlju

u kojoj ćemo se svi voljeti

čuje se lavež zvijeri

za mnom na ljudskost jure

stanem ispred otvora

pustim svu krv iz rana

moje crvene hridine rastu i straše

horde zla

duše svoje

čkiju i bježe

 

žao mi mila

moram zastati ovdje

umorio sam se od traženja

nenalaženja tebe najvoljenije

znaj boli to

više od rana krvavih

ali šta je tu je

moramo još samo malo čekati

šta znaju djeca šta su hiljade godina

očas posla

 

stari hrast

još uvijek raste

tamo gdje smo se ljubili

poneki mu izblijedjeli platan sudrug

oni isti što su naše zagrljaje krili

pored njih suzne Modre rijeke teku

boli i slanost ljudskg tijela nose

 

Sjene male podno planina

Grada čednosti i Srebrene varoši

zauvjek sjećanja najmilijih žive

budi hrabra kao nevinosti te

nek te ne moli smrt moja

za tugu i boli

jer

Bosna je moja

snena i prelijepa poput tebe malena

i ktomu Zemlja Božije milosti

u kojoj snovi neprestano lebde

i ljubav

joj kakva je pusta.

 

I znaš

valjda si skontala

nisam ti sutradan došao.

Kerolin Ris – PISMO JEDNE ŽENE

 Neugasiva ljubav

 

 

Koračam bosa tvojim tragom

Prislanjam  usne uz tvoju praznu čašu

U tvjoj odjeći tražim odlutalu ljepotu

Pogledom dotičem sve što si ti gledao

Ispisujući ti ime izgovaram  ga tiho

Blagosiljam dane kadapaziš na zdravlje

Ponavljam sve nježne riječi koje smo ikad rekli

Sjećam se zavjeta tvojih očiju

Tvoj se poslijednji dodir još privija uz mene

Sa svakim danom se borim

Umorna srca teških nogu

To što smo razdvojeni  pola mi odnosi snage

A ostatak mi treba da bih te čekala

 

Arsen Dedić – Ne daj se Ines / Song – Lyrics


Ne daj se Ines,ne daj se godinama moja Ines.

Drukcijim pokretima i navikama,

jer jos ti je soba topla, prijatan raspored

i rijetki predmeti…

Imala si vise ukusa od mene

tvoja soba… divota

Gazdarica ti je u bolnici

uvjek si se razlikovala

po boji papira svojih pisama,po poklonima,

pratila me sljedeceg jutra oko 9 do stanice

i rusi se zeleni autobus tjeran jesenjim vjetrom

kao list niz jednu Beogradsku padinu.

U vecernjem sam odijelu, i opkoljen pogledima

Ne daj se mladosti moja, ne daj se Ines.

Dugo je pripremano nase poznanstvo

i onda slucajno uz vrucu rakiju i sa svega nekoliko recenica lose prekrivena zelja

tvoj je nacin gospodje i obrazi seljanke

prostakuso i plemkinjo moja…

A tvoje grudi, krevet i moja soba objesena u zraku kao narandza, kao narandzasta svjetiljka nad zelenom i modrom vodom Zagreba

proletirskih brigada trideset i devet

kod Krkovic.

Pokisla ulica od prozora dalje

i sum predvecernjih tramvaja…

Lijepi trenutci nostalgije,ljubavi i siromastva,

Upotreba zajednicke kupaonice

i molim vas ako me tko trazi…

Ne daj se ines

Evo me ustajem tek da okrenem plocu

dali je to nepristojno u ovakvom casu, Mozart, Requiem, Agnus Dei,

Meni je ipak najdrazi pocetak…

raspolazem s jos milion njeznih i bezobraznih trenutaka nase mladosti,

koja nas provlastitim ocima

vara, krade i napusta,

Ne daj se Ines.

Poderi pozivnicu,

otkazi veceru,prevari muza odlazeci da se pocesljas u nekom boljem hotelu…

Dodirni me ispod stola koljenom,

generacijo moja, ljubavnice.

Znam da ce jos biti mladosti,ali ne vise ovakve u prosjeku tisucu devetsto trideset osma,ja necu imati skim ostati mlad,ako svi ostarite,i ta ce mi mladost tesko past,a bit ce ipak da ste vi u pravu jer sam sam na ovoj obali koju ste napustili i predali bezvoljno A ponovo pocinje kisa,kao sto vec

kisni listopad,na otocima more od olova

i nebo od borova,udaljeni glasovi koji se mjesaju glas majke, prijatelja, kceri , ljubavnice, roda, brata …

Na brzinu pokupljeno rublje pred kisu

i nestale svjetlastom bjelinom , jos malo setnje uz more i gotovo

Ne daj se Ines…

Miroslav Antić – Besmrtna pesma

 

 

Ako ti jave: umro sam,

a bio sam ti drag,

onda će u tebi

odjednom nešto posiveti.

Na trepavici magla.

Na usni pepeljast trag.

 

Da li si uopšte ponekad

mislio šta znači živeti?

 

Ako ti jave: umro sam

evo šta će biti.

 

Hiljadu šarenih riba

lepršaće mi kroz oko.

 

I zemlja će me skriti.

I korov će me skriti.

A ja ću za to vreme

leteti visoko…

Visoko.

 

Zar misliš da moja ruka,

koleno,

ili glava

može da bude sutra

koren breze

il’ trava?

 

Ako ti jave: umro sam,

ne veruj

to ne umem.

 

Na ovu zemlju sam svratio

da ti namignem malo.

Da za mnom ostane nešto

kao lepršav trag.

I zato: ne budi tužan.

Toliko mi je stalo

da ostanem u tebi

budalast i čudno drag.

 

Noću,

kad gledaš u nebo,

i ti namigni meni.

Neka to bude tajna.

Uprkos danima sivim

kad vidiš neku kometu

da nebo zarumeni,

upamti: to ja još uvek

šašav letim, i živim.

 

 

Besmtna pjesma / Ako ti jave umro sam (Verzija)

 

Ako ti jave: umro sam

a bio sam ti drag,

mozda će i u tebi

odjednom nešto posiveti.

 

Na trepavicama magla.

Na usni pepeljast trag.

Da li si ikad razmišljao

o tome šta znači živeti?

 

Ko sneg u toplom dlanu

u tebi detinjstvo kopni.

Brige…

Zar ima briga?

Tuge…

Zar ima tuga?

 

Po merdevinama mašte

u mladost hrabro se popni.

Tamo te čeka ona

lepa, al lukava duga.

 

I živi!

Sasvim živi!

Ne grickaj kao miš dane.

Široko žvaći vazduh.

Prestiži vetar i ptice.

 

Jer svaka večnost je kratka.

 

Odjednom nasmejani

u ogledalu nekom

dobiju zborano lice.

 

Odjednom: na ponekom uglu

vreba poneka suza.

 

Nevolje na prstima stignu.

Godine postanu sivlje.

 

Odjednom svet, dok hodaš

sve više ti je uzan

i osmeh sve tiši

i tiši

i nekako iskrivljen.

 

Zato živi, al sasvim!

 

I ja sam živeo tako.

Za pola veka samo

stoleća sam obišao.

 

Priznajem: pomalo luckast.

Ponekad naopak.

Al nikad nisam stajao.

Večno sam išao.

Išao…

 

Ispredi iz svoje aorte

pozlaćen konac trajanja

i zašij naprsla mesta

iz kojih drhte čuđenja.

 

I nikad ne zamišljaj život

kao uplašen oproštaj,

već kao stalni doček

i stalni početak buđenja.

 

A onda, već jednom ozbiljno

razmisli šta znači i umreti

i gde to nestaje čovek.

 

Šta ga to zauvek ište.

 

Nemoj ići na groblja.

Ništa nećeš razumeti.

Groblja su najcrnji vašar

i tužno pozorište.

 

Igrajući se nemira

i svojih bezobličja,

zar nemaš ponekad potrebu

da malo krišom zađeš

u nove slojeve razuma?

U susedne budućnosti?

 

Objasniću ti to nekada

ako me tamo nađeš.

 

Znaš šta ću ti učiniti:

pokvariću ti igračku

koja se zove bol,

ako se budes odvažio.

 

Ne lažem te.

Ja izmišljam

ono što mora postojati,

samo ga nisi jos otkrio,

jer ga nisi ni tražio.

 

Upamti: stvarnost je stvarnija

ako joj dodaš nestvarnog.

 

Prepoznaćeš me po ćutanju.

Večni ne razgovaraju.

 

Da bi nadmudrio mudrost,

odneguj veštinu slušanja.

 

Veliki odgovori

sami sebe otvaraju.

 

Posle bezbroj rođenja

i nekih sitničavih smrti,

kad jednom budeš shvatio

da sve to što si disao

 

ne znači jedan život,

 

stvarno naiđi do mene

da te dotaknem svetlošću

i pretvorim u misao.

 

I najdalja budućnost

ima svoju budućnost,

koja u sebi čuje

svoje budućnosti glas.

 

I nema praznih svetova.

 

To, čega nismo svesni,

nije nepostojanje,

već postojanje bez nas.

 

Ako ti jave: umro sam,

evo šta će to biti.

 

Hiljade šarenih riba

lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.

I korov će me skriti.

 

A ja ću za to vreme

leteti negde visoko.

Upamti: nema granica,

već samo trenutnih granica.

 

Jedriću nad tobom u svitanja

niz vetar klizav ko svila.

Razgrtaću ti obzorja,

obrise doba u povoju

i prizore budućnosti

lepotom nevidljivih krila.

 

I kao nečujno klatno

zaljuljano u beskraju,

visiću sam o sebi

kao o zlatnom remenu.

 

Prostor je brzina uma

što sama sebe odmotava.

Lebdeću u mestu, a stizaću

i nestajaću u vremenu.

 

Odmoriću se od sporednog

kao galaktička jata,

koja su srasla pulsiranjem

što im u nedrima traje.

 

Odmoriću se od sporednog

kao ogromne šume,

koje su srasle granama

u guste zagrljaje.

 

Odmoriću se od sporednog

kao ogromne ptice,

koje su srasle krilima

i celo nebo oplele.

 

Odmoriću se od sporednog

kao ogromne ljubavi,

koje su srasle usnama

još dok se nisu ni srele.

 

Zar misliš da moja ruka,

koleno,

ili glava,

mogu da postanu glina,

koren breze

i trava?

 

Da neka malecka tajna,

il neki treperav strah

mogu da postanu sutra

tišina,

tama

i prah?

 

Znas, ja sam stvarno sa zvezda.

Sav sam od svetlosti stvoren.

 

Nista se u meni neće

ugasiti ni skratiti.

 

Samo ću,

obično tako,

jedne slučajne zore

svom nekom dalekom suncu

zlatnih se očiju vratiti.

 

Kažnjavan za sve što pomislim,

a kamoli što počinim,

osumnjičen sam za nežnost

i proglašen sam krivim

što ljubav ne gasim mržnjama,

već novom, većom ljubavlju

i život ne gasim smrtima,

već nečim drukčije živim.

 

Poslednji rubovi beskraja

tek su pocetak beskrajnijeg.

 

Ko traje dalje od trajnijeg

ne zna za kratka znanja.

 

Nikad se nemoj mučiti

pitanjem: kako preživeti,

nego: kako ne umreti

posle svih umiranja.

 

Ako ti jave: umro sam,

ne brini. U svakom stoleću

neko me slučajno pobrka

sa umornima i starima.

 

Nigde toliko ljudi

kao u jednom čoveku.

 

Nigde toliko drukčijeg

kao u istim stvarima.

 

Pročeprkaš li prostore,

iskopaćeš me iz vetra.

Ima me u vodi.

U kamenju.

U svakom sutonu i zori.

 

Biti ljudski višestruk,

ne znači biti raščovečen.

 

Ja jesam deljiv sa svačim,

ali ne i razoriv.

 

A sva ta čudesna stanja

i obnavljanja mene

i nisu drugo do vrtlog

jednolik,

uporan,

dug.

 

Znaš šta su proročanstava?

Kalupi ranijih zbivanja

i zadihanost istog

što vija sebe ukrug.

 

Pa što bismo se opraštali?

Čega da nam je žao?

Ako ti jave: umro sam,

ti znaš – ja to ne umem.

 

Ljubav je jedini vazduh

koji sam udisao.

I osmeh jedini jezik

koji na svetu razumem.

 

Na ovu zemlju sam svratio

da ti namignem malo.

Da za mnom ostane nešto

kao lepršav trag.

 

Nemoj da budeš tužan.

 

Toliko mi je stalo

da ostanem u tebi

budalast,

čudno drag.

 

Noću kad gledaš u nebo,

i ti namigni meni.

 

To neka bude tajna.

 

Uprkos danima sivim,

kad vidiš neku kometu

da vidik zarumeni,

upamti: to ja još uvek

šašav letim i živim.