Ne volim fatalni ishod.
Od života se nikad ne umaram,
Ne volim nijedno godišnje doba
Kad svoje pesme ne pevam.
Ne volim otvoreni cinizam
I ne verujem u zanos, i još
Ne volim kad mi neko čita pisma
Gledajući preko moga ramena.
Ne volim ništa polovično,
Ili kad neko prekida reč.
Ne volim kad pucaju u leđa
Ili iz neposredne blizine.
Mrzim „verzije događaja“,
I crva sumnje, i žaoku slave,
I kad se ide namerno uz dlaku,
Ili namerno gvožđem po staklu.
Mrzim nadmeno samopouzdanje
Više nego kad kočnice otkažu.
Žalim što je „čast“ zaboravljena reč
I što se ceni ogovaranje iza leđa.
Kad ugledam slomljena krila,
Tad nisam tužan, a nije ni čudo:
Ja ne volim ni nasilje ni slabost,
Samo mi je žao raspetoga Hrista.
Ne volim ni sebe kad sam kukavica,
I ne mogu da trpim kad nevine biju.
Ne volim kad mi zaviruju u dušu,
A još manje kad u nju pljuju.
Ne volim ni cirkuske arene,
Gde se milion menja za rublju,
Iako su pred nama velike promene,
Ja to nikada voleti neću!
Iako su pred nama velike promene,
Ja to nikada voleti neću!
/