Gizdava gospo, vi ste uzdah moj!
Kada vas vidim, zar me kida vrući;
iz polja, s posla, vracajuć se kući
ko luđak idem vičuž oja oj.
Trčim i trčim, pustivši volove
i kad ne radim, moje misli plove
za vama to ste dičnija od zlata,
ko potočnica miljem ste bogata,
ko cvijet brnistre okrunjena sjajem.
Ako vam, gospo, sve to srce dira,
s prozora vašeg pogledajte na me,
a ja vam, evo, za uzdarje dajem:
svinjčetu vašem punu korpu žira,
teletu vasšem punu korpu slame.
A vama, gospo duše umiljate,
vama donosim košaru salate.
(Nepoznati pjesnik, 14. st, Italija)