cuja se na prašnjavoj cesti,
kola, pošjolana laton, klopotaju
u ritmu…
fenjer visi na štapu i bljeska
u predvečerje
Kočijaš, umorniji od konja,
šta strpljivo tegli
cili dan istu rutu,
za šaku zobi i toplu rič,
biži pogledon u daljinu
Ne vidi ni dicu šta trče za karon,
ni suton koji pada,
lete mu misli u – nekad –
u vrime milosti
– nje –
okupane morem u
ukradenim predvečerjima…
Suza nema, ne teku, ne tribaju
…život je suza…
od zore, do zore
Udre Večernja s kampanela
– Bože, daj joj mir –
kočijaš promrmlja i
nastavi se cujat
u ritmu kara
/Iz Dnevnika Yossamin/