Na konja! srce burno reče;
poletjeh skoro isti tren.
Ljuljuška se već zemlji veče,
gorom se plela noćna sen;
ramena hrasta-ispolina
već zaogrnu maglen skut,
iz žbunja gledaše me tmina
stotinom očiju uz put.
Mesec se mutni tužno njih’o
zasjevši na oblačka hum,
mahaše vjetar krilom tiho,
stravičan slušah njegov šum;
noć čudovišta bezbroj stvori,
al’ bodra radost svlada strah:
o, kakvom vatrom krv mi gori!
U srcu kakav je oganj plah!
Spazih te i tvoj pogled mio
ozari svaki damar moj;
svim srcem tvoj sam bio,
svakim sam dahom bio tvoj.
Proljećni rumen ćutat je lako
obavijao tebe snenu svu,
pa nežnost za me – Bože! Kako,
čime zaslužih sreću tu?
Al’, avaj! mlado sunce sinu,
rastanak srce steže tad:
u poljupcu ti pih milinu,
u oku tvome čitah jad!
Ja podjoh;jadan bolom skoljen,
pratio me pogled tvoj:
pa ipak, sreće biti voljen,
sreća je voljeti, Bože moj!