Cveće zla XXII
Dok udišem miris tvojih toplih grudi,
sklopljenih očiju, u jesenje veče,
ja ponovo vidim te obale sreće
gde jednoličnoga sunca oganj rudi;
lenjivo ostrvo gde priroda nudi
svoje divlje voće i čudno drveće;
ljude čije telo vitko se pokreće,
žene čiji pogled iskrenošću čudi.
Vođen tvojim dahom u predeo žarki
vidim luku punu jedara i barki
još uvek smorenih morskim talasima,
dok sa tamarinda zelenih se ruši
miris koji kružeć nozdrve nadima
i s pesmom mornara meša se u duši.