Pre neg napustim tvoj kraj,
ti mi moje srce daj,
il kad samotna mi grud,
pa sa njime nemam kud,
ti ga uzmi i uz to
Ζωή μου, σᾶς ἀγαπῶ.
Tih vitica nežnih krak,
što ga njiše lahor lak,
i tih veđa čarnih sloj,
ko okvir za obraz tvoj,
i to oko krotko, o,
Ζωή μου, σᾶς ἀγαπῶ.
I tih usta slatkih luk,
i gizdavi vitki struk,
i bokori cveća tog,
tog volenja rečitog!
Za svu radost, i sve zlo
Ζωή μου, σᾶς ἀγαπῶ.
Atenjanko, idem sad,
pa pomisli na me kad.
U Stambol me vodi put,
al srce mi uz tvoj skut.
Ja te ljubi, makar mro: