Gledam kroz teleskop.
Čaršija mirna. Vratnik čist, Bistrik spava, samo se na Bjelavama nešto komeša.
Znam to jahači jašu , pjesma,čoček , a i bolero sanjaju .Velovi , anterije pršte. Perje leti na sve strane.
Mojsije jal’ baca , jal’ ne baca harmonike. Ako ima, čim je dobije, baci je. Ako je nema , ne baca je. Tako mu to ide.
Zatim ponekad na leđima pomoćni teleskop uprtim , jaka sam ja, mogu puno toga ponijeti i podnijeti.
Neću da remetim pravila; puštam da drugi svoj posao rade. Svakom njegov posao se o vrat i na grbaču kači.
Toga u mahali nema. Tamo su glavne izreke : polahko požuri i pazi se , sredinom džade da te šta ne satare.
I nikome se nigdje ne žuri i nikoga ništa ne satire, osim žena .One za sve ograišu i nagrabuse. Taru ih i satiru , svi i sve . Dan i noć i malo i veliko , i staro i mlado , i dobro i zlo . Satiranju nigdje kraja nema.
Ono neko ljepše satirnje im sasvim paše.
Jedino ih ašik momci i đuvegije tandaraju i takare . Poneki mahalaš i ljubav sa njima vodi.
To satiranje je nešto drugo i željeno . Treba jad i čemer , bol i tugu u ljubav, muziku i velove pretopiti . I sanjati i gubiti se dok ne vrisneš joj , mamo mamice i zaboraviš onaj jad , joj kuku mamo mamice.
Tada sva tegoba umine , i žene žele samo to da im se te nježnosti i osebujnosti rade i i da ta toplina i milina nikad ne prestne.
….
…
..
.