Neko je od kamena, neko od gline,
ja srebrnim sjajem plenim!
Ja sam od izdaje, ja sam Marina,
ja sam varljiva morska pena.
Za one od gline, za one od mesa –
i sanduk, i kamen nad grobom…
Sred mora sam krštena, i trajem, jesam,
a večno u letu se drobim.
Samovolja moja će probiti svuda,
i mreže i srce svako.
Ukroti de, čik, ove kovrdže luda,
načini me zemljanim prahom.
Nov talas – i vaskrsnem ja, razbijena
o kolena vaša gorska!
Pa – živela pena – ta vesela pena –
ta visoka pena morska.