Više te ne volim…Da, banalnog li kraja.
Banalan je ko život, banalan ko smrt.
Pokidaću tu žicu romanse očaja,
polomiću gitaru – čemu savez krt!
Samo naš pas, čupavko naš da shvati neće
zašto ti mudruješ i zašto sam ja nem.
Iz moje sobe – odmah tvojoj dveri kreće,
od tebe, opet, – on skače na moju dver.
Može se skrenuti od raspinjanja stalnog…
Sentimentalna kuco, još si zelen, znaj.
Ja neću da padnem na tu sentimentalnost.
Da muke produžujem – i odlažem kraj.
Sentimentalnost nije slabost – nego zločin,
kad smekšaš opet ko u zaručenja čas,
i probaš, stenjući, predstavu da počneš
koja se zove tupavo „Ljubavi spas“.
Ljubav se spasava još prvih njenih dana
od dečjih „nikad!“, „uvek!“ – što su vatre plod.
„Bez obećanja!“ – vozovi tad viču nama.
„Bez obećanja!“ – zuji telgrafski vod.
Koluti dimnog neba, polomljene grane
uvek su opomena zanesenim tada,
da velik optimizam – otkriva neznanje,
da više ima nade – kad se manje nada.
Humanije je prvo trezveno sve znati,
beočug svaki s lanca metnuti na tas.
Ne nuditi nebesa, al bar zemlju dati,
ne ići čak do groba, al dati bar čas.
Humanije je nikad ne izreći „volim…“,
strašno je kad ta usta izgube svu draž,
kad potom prazna reč, i podsmeh te zaboli,
i lažno puni svet kad shvatiš da je laž.
Bez obećanja…Ljubav je – neostvariva.
Zašto u obmanu da vodiš ko u raj?
Lepo je priviđenje dok nije isparilo.
Bolje je ne voleti kad već sledi – kraj.
Skiči naš jadni pas do umopomračenja,
po mojim vratima i tvojim šapom grebe.
Za to što ne volim te ne tražim oproštenje,
molim oprosti mi što voleo sam tebe.
