Secam se toga dana
kada si bežala
pljusak je besneo
pa se smirio
i ponovo počeo čudljiv
pomalo svadljiv
zavijajući vetrom
uzeh svoju spravu za tonove
nemarno prebirao prstima
nehotice muzika je pratila
ritam naleta vjetra i kiše
i miris tvoga tijela
ti si krišom ostavila svoj posao
sanjarke
zastala kod mojih vrata
dvoumeći se pobegla
vratila se
ostala trenutak naslonjena na zid
najzad si tiho ušla u sobu
sela do mojih skuta
pognute glave hitro okrećući iglu u tišini
vezeš naše dodire
uskoro zastaješ
ideš da pogledaš kroz prozor
drvored taman od kiše.
upijaš taj jedan čas kišnog popodneva
punog senki prošlosti
pesme mladosti
tišine buduće
nista drugo
ništa novo
te noći ispevao sam
jednu pesmu tužnu
ali ti nisi bila tu
pronašao sam reci
ispod dovratka
kuda je kiša klizila
vlažeći tragove tvojih stopa
iskreći reči
koje sam vazdan uzalud trazio
Jes’ tako mi tebe
nepozvane
bez pardona
iz nedara nocne tisine
one su se slile u svirku
dok su se zvezde palile
jedna za drugom
ali ti nisi bila tu
hteo sam jutros
da ti pevam pesmu svoju
ali iako nisam zaboravio melodiju,
buntovne reci mi izmiču
sada kad kraj mene ti si
zadrhtacu bez sumnje
ako se ikad budemo sreli
u drugome životu
u svetlosti udaljenog sveta
zaustavljajuci se
prepoznacu tvoje oci
tamne kao jutarnje zvezde,
i znacu da su pripadale
zaboravljenom sumraku
predjašnjeg života
reći ću
čar tvog lica nije samo u njemu
u nj’ se utkala zarka svetlosti
moga pogleda pri susretu
koji se ne pamti
moja ljubav mu je dala
tajnu koja se nije izgubila
uvećala si me
svojom ljubavlju
mene koji sam samo
jedan čovek od neobičnih
autista koji plovi svojim tokom
brodeći tišinom sna čarolije tvoje
promjenljive milosti sveta boja i reči
dala si mi mesto
tamo gde pesnici svih vremena
donose svoje darove
gde ljubavnici u ime večnog
pozdravljaju ljubav kroz stoleća.
ljudi žurno prolaze ispred mene na trgu
ne opažajuci kako je moje telo postalo
dragoceno od tvog milovanja
ne znajući da u sebi nosim tvoj poljubac
kao sto sunce u svojoj svetlosti nosi
vatru božanskog dodira,
kojom večito sja
nježno gazeci travu na stazi
izbjegavajući krhke ljubice
začuh
‘Poznaješ li me’
osvrnuh se, pogledah je
začuđeno rekoh
‘Ne mogu vezati ni jedno ime uz tvoje lice’
Ona odgovori
‘Ja sam prva velika tuga tvoje mladosti’
Njene oči su blistale kao rosno jutro.
Poćutah trenutak
zapitah
‘Jesi li iscrpila sav teret suza?’
osmehnu se i ne odgovori
razumeh da je njen plač
imao vremena da nauci govor osmeha
‘Nekada’
prosapta ona,
‘govorio si da ces uvek voleti moju tugu’.
Zbunjen rekoh
‘Istina je
ali prošle su godine
došao je zaborav’.
I uzimajuci njenu ruku u svoju,
dodadoh
‘ I ti si se promenila.
nekadašnji bol postao je vedrina’
srecan sam sto me više ne gledasš
sažaljivo i mokro
zlokobna blagost noci
i sumnjivi odjek mojih reči
koje kazuju zbogom
prestrašen od očajnog naglaska,
dovele su me do ivice plača
ali naučio sam mudrost
dan će se ponovo roditi,
moje srce ce biti opet tvrdo
i neće biti vise vremena za suze
ko kaze da je zaborav nemoguc
samilosna smrt buja
u samom srcu života
obuzdavajuci njegovu ludu
želju za trajanjem
burno more na kraju otpocine
u svojoj pokretnoj kolevci;
šumski pozar zaspi
u postelji od pepela
Ti i ja se rastajemo
i rastanak ce pokriti
živa trava i mirisne ljubičice
nasmejane na suncu.