Ako odeš, široko sivo stopalo gradskog neba zgaziće moju tršavu
glavu i razliti pločnicima. Razbiću čelo o bamdere i sva ću
pluća izjecati i izjaukati. Pokidaću košulju i kožu sa grudi
noktima koji su sada crni i zapušteni kao lišće koje po
ivicama polako počinje da truli.
Jer sve na tebe liči. Ukus tvoje krvi prodavaće dečaci, sa kupinama,
pred mrak, po uglovima ovih ulica.
Razlivenu toplinu tvoje postelje vezaće u čvorove sestre u bolnici.
Dezinfikovaće smisao tvoga osmeha na čaši iz koje si pila
lekove. Obrisaće novinama reči koje si mi govorila kroz
prozorsko staklo. I sve će svesti na brutalno.
Ako odeš, ponećeš mene, a sebe ćeš ostaviti u oblicima moga sna i jave, koje će sažaljevati ili nepoznavati ljudi u prolazu.
Sve ću kuće ocrniti katranom i tući one koji ne umeju da nariču kad se spomene ttvoje ime. Jer laž su priče o ponovnom susretu, laž sve uspomene i posete rodbine nedeljom popodne. Nikad se više nećemo naći.
Ostaću sam pod svrdlom svetiljke sa tavanice iz koje će mi se stvarnost godina uvrteti u potiljak. I sve lepo će s tobom umreti.
I svakog će proleća krovovi dugo plakati suzama okopnelog snega.