Nema divnije devojke od Tanje,
crven rub na skutu, bluze talasanje.
Jarkom iza plota Tanja nekud hodi.
Mesec s oblacima kolo šumno vodi…
Istrči momak, govori joj tugu:
“Radosti zbogom, ja uzimam drugu.”
Ohladila se ko u polju rosa,
a kao zmija rasplela se kosa.
“Momče plavokoso, bez vređanja dugog,
moram da ti kažem: polazim za drugog.”
Nisu to zvona jutarnja, već cika.
Svatovi… Ne vidiš lica konjanika.
Tuži rod Tanjin, nisu kukavice,
od topuza brzog ranjeno joj lice.
Crven venac krvi slepljen joj na čelu.
Najdivnija beše Tanjuša u selu.