Daily Archives: 10. Decembra 2025.

Danas smo malo tužni.

Ne pada nam na pamet da bilo šta budalesamo ili bilo koga takarimo.

Bili smo nesmotreni i vjerovatno rastužili jednu prelijepu djevojčicu.

Nemamo nikavo opravdanje. Neznanje ili nepažnja nikad ne isključuje krivicu počinioca.

Zbog toga smo u dilemi da li da joj pošaljemo poruku koju smo sročili?

Iako ponekad nismo naklonjeniji merebitnim čitaocima ( ono blago rečeno),  ipak moramo od nekoga tražiti savjet da li da pošaljemo pismo isprike koju smo smislili.

Vako bi se depeša trebala slovkati:

“Mila djevojčice

Oprosti mi

Ne znam kako, ali  propustio sam tvoje slavlje  .

Moja zauzetost ne bi trebala biti pravdanje.

Morao sam barem osjetiti da si ga  najavila .

Ipak poruka je bila tu skoro dva dana .

Dobro, naći ću neka opravdanja.

Jedno  ne baš veliko opravdanje.

Recimo nisam ti htio ometati rođendansko  ili neko drugo slavlje svojim prisustvom.

Ili bojao sam se da te ne naljutim nekom nježnom riječju, pa da ti pokvarim slavlje.

Jer ti si čvrsta  smjerna dama, kojoj nije do slavlja , pa bi ti u javnosti moje djetinje riječi možda narušile imidž.

Znaj da si bila u mislima sa mnom i da sam podigao čašu šampanjca i rekao :

„Sretan ti rođendan Sunčice.

Ovo je tvoja godina.

Obećavam.“

I tu sam zastao i zamislio se.

Upitao sam se da li je tom djetetu, toj miloj djevojčici mogu ikako pomoći?

Godine nose iskustvo, tamo gdje pameti ima. Meni su govorili da baš i nisam previše glup, da sam  s vremena na   vrijeme imao nekih bisera.

Mnogo tih bisera sam nanizao.

A nisam nimalo sebičan, volim ih poklanjati, pogotovu tamo gdje se nižu dragulji u jednu prelijepu ogrlicu.

Zaista volim poklanjati i radovati. Bezuslovno .

Imao sam bogat život. Ponekad malo više tužan i tragičan nego je to moralo biti , ali prelijep.

Nije mi ostalo previše neispunjenih želja.

Ne smijem reći skoro  ni jedne , jer  to bi se to moglo na jednom vrlo važnom skupu moglo shvatiti kao konačnost.

A mislim, neka me ( joj )  još malo, možda mogu ponekog obradovati.

Mila , da li ti ikako mogu pomoći, osim ponekad obradovati lijepom  rječju?

Imaš li želja koje bi stranac poput mene mogao ispuniti?

Ili dati ideju da se ona ostvari?

Volio bih to.

Mislim da jedno divno dijete poput tebe zaslužuje mnogo više pažnje.

Vidim mnogo neslućene dobrote, iskrenosti i ljepote koje se kriju iza Žestoke Dame .

I mnogo onoga veoma bitnoga – mnogo čednosti, a što je danas rijetkost i luksuz. “

Tu nas poeta oštro  prekinuo i kaže dosta više, neće njemu ništa ostati za kasti.

Šta ćemo pusti mo ga!

-Pa hajd’ kaži?

A on šuti.

Pitamo ga šta mu je?

Muči .

Navalimo:

-Šta ti je?

-Kriv sam.

-Za šta?

-Sakrio sam poruku.

-Šta…?

– Poželio sam da bez vas   nepozvan odim na  rođendan.

– I?

-Nisu me pustili unutra.

-Kako to?

-Neki nalickani mahnitov skonto fol i sa vrata se okreće društvu i kaže :

– Bando imamo jednog prosjaka na vratima. Kinta ili noga u sjedalicu.

Bih usisan , a ne uvučen u prostor iza.

Izađe ona. Prelijepa je i sva nekako paučinasta od nježnosti i čednosti. Zagrli me dobrotom svojom, dade mi deset maraka sadake i reče :

-Idi sad dobri čovječe ovi moji gosti znaju biti neukusni.

Zbunih se i zacrvenih. Prvi put u životu. Nisam joj uspio ni čestitati rođendan.

-Pa dobro, a šta si ti očekivao. Odrtine kao mi , mladima uvijek ličimo na prosjake ili barem sakupljače starih stvari.

A poeta na to reče:

-Što bi poeta rekao:

I među starim stvarima ima i prelijepih riječi i snova.

U prevodu:

-Baš je ovi poeta blesav.

Rajo šta vi mislite.

Insani muče ko hajvani.  Valjda nisu skontali poentu.

Možda jednog dana shvate i riknu od smijeha ili ljubomore.

Taki smo mi dunjaluk.

Iskreno kajanje smatramo neprihvatljivom slabošću. Neki čak i glupošću.

Danas je Srijeda 10. Decembar / Prosinac 2025,godine u odbrojavanju po Isusu Hristu.

U načelu to je 344  prohujali dan.   Dok si reko keks, nekome se prisnio sličan naziv , nema ih , nije jednog. Ostaviše ona 21 dva preostala ljepotana   da se bakču sa nama do kraja godine. Tako mi mislimo,. A ljepotani če  zalevatiti i olešiti hejbet pametnjakovića, gluho i ćoravo bilo.

A i mi danas prpisivački raspoloženi. Umjesto nekih gluparija , natandarićemo vam neka vrlo poučna , jako mislena  i još gluplja pametovanja.

Petrović Petar Njegoš:  on se nije ženio. Hadum dokazano. Kako neće  tuberan bio, u tujini po kojoj je svoje balege sijo, nije lijeka našo. U nekom kamenjaru daleko od hećima rikno.

Tako to usud radi. Ti zlo siješ i pjesmama hoćeš narod nevini , braću da istrijebiš. E pa vidi kako se kusi trijebe.

Dali je ovo kvintet klapa pojila , duet Debe i Oma tarabukovao ili samo Deba išargijo ne sjećamo se .

Ima ljudi i neljudi,Tako je uvijek bilo.I majki i nemajki,I očeva i neočeva.Taki je dunjaluk.

A jema  i jedna konjina ljucka. Taj se zna naopako svetiti ženama. Imo nešta protiv njih, zicer. Danima,noćima samo buba i  udara,uh sve tako.Bum bum,zvek,zvek.Kad se to zalaufa , po’ Bjelava ne može spavati,pa sutradan po dunjaluka  nervozno i bijesno ko paščad  na posao  ode.

Što ti je narod? Mjesto da i on počne udarat1 i bubat. Pučanstvo  hudi i po svu noć ne spava.

Konta Deba, što bi to fešta i vatromet bio,  kad bi se svi odjednom probubali.

Recima narod na Bjelavama  se počne bubati i udarati. Prvo probudi  Mejtaš . Vidi ironije , simbolike i poetike. Ja posto ko oni hadumćar Njegoš ;  poeta.

Moram Mojsija pitati jel to dobro  ili  loše. I kako to utiče na bubanje.A možda i ne moram njega pitati, nego Dobrog . On je poznat da dobro buba. Svaki stih mu buba  minimum dvanaesterac. A ako treba i šesnaesterce rahat uglavi. A sa penaltika je nepogrešiv. Pravo u sridu.

Ne konta Deba da mu je strah od  moguće visine  pomutio mozak , ko mućak jaje sve se u krug vrti i zvecka gluposti.

Dakle , prvo se probude kameni  mrtvaci sa Meit taša, pa onda Višnjik, Podhrastovi, Koševo i  i Koševsko brdo i svi se počnu  bubati i udarati.I  sve je gotovo.Bubanje i udaranje budo dio po dio grada i u njima se počene bubati i udarati dok ne zavlada opšte bubanje i udaranje. Joj majko mila kad uzvrate Vratnik i Bistrik , pa zaprisegne latinluk , tad ni Čaršija nema kud.

Ljepota, što bi poete rekle:

-Joj miline judi moji.

To  postane tako skladno , ko da  netko pritiscima dugmeta  bubanje pokreće, a svetla se u gradu pale dio po dio, i kao božićna jelka svijetle. Čas vamo ,tren poslije  tamo. I jopet čas tamo , za tren vamo. I isponove. I nikako da pregore.

Bio bi to začarani krug, iz koga se grad nikad ne bi izvukao, dok svi ne bi pocrkali. Ne mere se do beskonačnoati bubati , sve da   svi  Mujini potomci. Onog Muje , kraljice Marije Terezije najboljeg, ha , kako da se izrazi, aha, dušekli   havera.

I sada , ne dao usud dušu griješiti, recimo jedan dio se prestane udarati i bubati.Oni prvi okolni jenjavaju i gase se. Međutim upaljenim avjetlima ne preti nikakva opasnost.Poslije eto ti Mojsija pa on buba i lupa. Jopet opšta bubnjava svuda naokolo.

Ha on počne jenjavati , osjetim  to  ja Deba, ni ja  ne volim , ni za živu glavu , da preskočim svoj dio, pa i ja lupaj i bubaj. Pa zatim Herco i Oma. Uh , a tek Baška Baša , kako li taj ustalasea sve mahale isponove.

I na  kraju Lenji,  konta  i ceraka se Deba. On namjerno ostavi Lenjeg za kraj , Da ga malo nataslači. Dok se čitav grad pretvori u red bubanja  za redom lupanja , oliti pravu pravcati redaljku bubanja i lupanja , doći će i Lenji tobe. Na vakat. Odnekud će  jedna pametna naći put do njegovog  malog mozga i Lenem šapnuti:

-Natakariš lenjost, kad je fešta nek i dušek gori.

I tako bi Lenji prekršio prvo pravilo trojno. Nikud maći zadnjicom. Jedino ako moraš bježati od smrti, a šanse tanjež .I počeo bi se dušečiti , oliti jastučiti.

Vidi molim te, što je ovi Lenji odjednom posto pametan. Sve na mehkom. Što ti lenj čo'ek neće skontat.

A ja , jado se mindero. Ne'š ti meni više tako, Deba blentovijo jedna. Ima da se modernizuješ i nabaviš francuski ležaj. Rekli mu taj ležaj na glasu. Tvoje je samo da se pristaviš i zalegneš  sa bubalicom,  i ne brigaj.

Normalno nije školska bubalica.  Šta će ti ona u francuskom ležaju? Da ti prenese neku boleščinu iz knjiga. Ali ako dođe bez namjere da štreba ono knjiški, već samo bubalački ,mere vala i ona doperjat na pernate podloge.

I konta Deba kako bi to bilo prelijepo  kad bi se čitav grad uvijek,  iznova i iznova,samo zapaljivo bubanjem.

Nažalost , Gradu nikad nije prijetila opasnost da sagori u bubanju i udaranju iz dva razloga.

Prvo zbog one  narodne, što narod ne vidi to narod ne imitira. Boji se novina. Drugi razlog ću  već smisliti zabrino se Deba, jer   ima ih hejbet, hadumćari, političari, tetkice, prepisivači,  ilmije , pljačkaši narodnog  zlata…

Glava boli, a treba odabrati pravi drugi razlog. Iz dubokih misli ga trgnu njisak konja.

Drugi konj onaj na konju,malo posramljeno tapše hajvana  i kaže mu:

„Eheej, curik.“

Što bi poete rekle:

-Curiko ne curiko isto ti se piše.

U prevodu:
Malo tiše sa tim Ehhej mogla bi neka čuti, pa se navrnut na još koji put; joj mamo, mamice.

Sve je taština , dodo bi propovjednik ; i udaranje i bubanje oliti taslačenje.