Stigla je jesen do lišća zaljubljenog u nas i do miševa gde je žito požnjeveno; Požutelo je lišće jasena tu iznad nas a i šumskih jagoda lišće prokvašeno.
Čas ljubavi koja vene stigao je i do nas, i naša setna duša umorna je, svela; Sad rastajmo se, pre neg’ doba strasti zaboravi nas, sa poljupcem i suzom vrh tvog setnog čela.
Stošić pjeva splet vranjanskih pjesama Žal za mladošću,Belo Lenče…Prije toga ide monolog Mitketa (Ljuba Tadić) iz Koštane III čin.Vrijedi poslušati ovaj upečatljivi muzičko scenski ugođaj.
III. ČIN Druga slika
Mitkina kuća. – Bašta ispred kuće. U pročelju lepa kuća na dva sprata, sa tavanicama, uresima, balkonom.
Ulazi MITKA, vukući za sobom SALČE, GRKLJANA, KOŠTANU i ostale.
MITKA (razdrljen, raspasan okreće se i doziva ostale svirače sa ulice): Čalgidžije! Meteri! Čočeci! Ovamo, bre! (Dolaze i ostali). Ovamo, braćo moja slatka! (Koštani). Ti ispred mene! KOŠTANA (se izdvaja i seda). MITKA (ostalim čočecima): Vi do njuma, oko njuma. Ali bez dajre… jedno do drugo.
Čočeci se izdvoje, sedaju oko Koštane, milo, ponizno.
MITKA (gledajući ih): Takoj! Moj brat katil, moj brat krvnik, moj brat – nikad sreću da ne vidi. Jednako: “kući”… (Pokazuje na kuću). Ete s'g dom sam, kući! (Seda, vadi i meće ispred sebe jatagan, fes, kesu, muštiklu). De bre… (Grkljanu). Sviri! Da sviriš: kako nigde nikoga nemam. Ni brata, ni tatka, ni majku! Ženu? (Pokazuje na kuću). Ene gu. Od brašno i testo oči vu se ne vidiv. Nigde si ja nikoga nemam! De! Toj da mi sviriš, “moj pesmu” da sviriš! GRKLJAN (začuđeno): Kakvu tvoju pesmu, gazdo? MITKA: Moju pesmu! GRKLJAN (u čudu, pitajući i ostale pogledom): Ama kakvu tvoju pesmu, gazdo? Mi tvoju pesmu ne znamo. MITKA: I ja gu ne znajem. Samo gu u noć čujem i u s'n s'nujem. A pesma je moja golema: Kako majka sina imala, čuvala, ranila. Dan i noć samo njega gledala. Što na sina duša zaiskala, sve majka davala, a sin – bolan! Porasnaja sin. Došla snaga, mladost… Došle bašče, cveće, mesečina. – Zamirisale devojke!… Sin poleteja. Sve što iskaja, sve imaja. Hatovi, puške, sablje, žene… Koju devojku neje pogledaja, samo njene kose neje zamrsija i usta celivaja. Nijedna mu ne odreče, nijedna ga ne prevari, a on sve gi celivaja, sve varaja i – bolan, bolan bija. Bolan od kako se rodija. – Toj sam ja!… Pa od t'j bol, jad, – dert li je, prokletija li neka, – eve na nogu ginem. Idem, pijem, lutam po mejane, dert da zaboravim, s'n da me uvati. A s'n me ne vaća. Zemlja me pije… Noć me pije… Mesečina me pije… Ništa mi neje, zdrav sam, a – bolan! Bolan od samoga sebe. Bolan što sam živ. Od kako sam na svet progledaja, od t'g sam još bolan. (Seda. Gleda u Koštanu, čočeke, devojčice. Izvaljuje se, da ih bolje vidi). Eh, deca, deca slatka! Pojte! Puštite glas. Ali čist glas! Iskam da slušam vaš mlad, sladak, čist glas. Zašto, moje se je srce iskubalo, snaga rskomatala, ostarela… Žalno, teško da mi pojete! KOŠTANA (sa sažaljenjem): Koju, gazda-Mitko? MITKA: Koju? Eh, Koštana, zar jedna je pesma žalna? Znaš li šta je karasevdah? I toj težak, golem karasevdah! Tuj bolest ja bolujem (Pokazuje na sebe). Eve ostare, a još se ne nažive, još ne napoja’ i ne naceliva'… Još mi za lepotinju i ubavinju srce gine i vene! Aha!… Poj, Koštana, kako k'd se od Karakule na Bilaču, Preševo i Skoplje udari. Noć letnja. Šar-planina u nebo štrči, a ispod njuma lega pusto i mrtvo Kosovo. Drum širok, prav, carski. Po njega se rasipali hanovi, seraji, bašče, česme. Mesečina greje… Martinka mi u krilo, konj, Dorča moj, ide nogu pred nogu, a čalgidžije, što gi još od Bilački han povedešem, peške idev iza mene. Sviriv mi oni i pojev. T'nko i visoko kroz noć i na mesečini sviriv. A iz seraj i bašče, kude mlade žene i devojke oko šedrvan i na mesečinu oro igrav, grneta sviri, dajre se čuje i pesma… I toj ne pesma, već glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojačko milovanje i celivanje. Pa taj glas ide, s's mesečinu se lepi, treperi i na mene kao melem na srce mi pada. (Koštani). I, Koštan, tuj pesmu, to vreme da mi poješ… A toj vreme više ne dođe. Ete, za toj ću vreme ja žalan da umrem, s's otvoreni oči u grob ću da legnem. Poj “Žal za mladost”… Za moju slatku mladost, što mi tako u ništo otide i brgo ostavi. Poj i vikaj gu. Moli gu, neka mi se samo još jedanput vrne, dođe, da gu samo još jedanput osetim, pomirišem… Ah! (Peva) Da znaješ, mome, mori, da znaješ, kakva je žalba za mladost, na porta bi me mome čekala, od konja bi me mome skinala u sobu bi me unela, u usta bi me ljubila – of, aman, zaman, mlado devojče, izgore mi srce za tebe!…
Šest sedmina , cirka ba plus minus 1 – 3 dana ove prelijepe 2o23. godine su pred nama nama. Dobro je. Progurali smo jedan dio . Oni koji su pregurali.
Oni koji nisu , jednostavno im se posrećilo. Ili nije? Otišli su na bolje mjesto. Ili na gore. Trećeg nema. Ono nesvrstano – čistilište je izmislio vehti čovjekomrzac, rasista i bogohulnik Dante.
On nama neko čistilište. Bedak. Nije skonto da je boravak na zemlji čistilište. I on , sam sebi našo put do raja.
Jes, kako ne.
Ne reče li Isus( Matej 5.):
-27.Ne čini preljube.28.Ali ja vam kažem da je svaki koji ženu pogleda sa žudnjom, več učinio preljubu sa njom u srcu svom…
Beatrice Portinari je stvarna djevojka. Umire mlada , a Dante i kao oženjen sanja njene čari i ljepotu.
– Beatrice ponekad simoblizira nedostižnu ljubav kojoj jedan pjesnik, pisac ili umjetnik teži.
Znamo mi i za izreku i za tu ljubav. Iskusili smo je. Iskušavamo svaki dan. Koga briga za Kalendare.
Neka ga hadumi mačku kače za rep.
Ali ipak , i nedostižna – ona je čulna i osjetilna kao i svaka.
Po Isusu to je preljuba.
Kome više vjerovati:
Danteu ili Isusu.
A rasista Dante bi u raj?
Malo šjutra…neće on još dugo iz pržuna. Veliki grešnici zasluže kaznu i na ovom svijetu i na onom.
Za života je bio osuđen da luta i veći dio života bude odvojen od žene . Mogla se ona njemu u progonstvu pridružiti. Nije frajerka. Nije se htjela boriti sa sjenima mrtve Beatrice. Zapravo ljubavnicom , kako to Dante poetski implicira.
A čednost potvoriti takvim optužbama je veliki grijeh.
Napustimo sada pržunara i osvrnimo se malo na nadolazeće dane poslije ove prve sedmine ove godine.
Nose nam novo rađanje , nježnost i ljepotu pročljeća . Nećemo ni osjetiti protok dana , a raskoš i topline ljeta nas umivati . Zatim eto je , bojama i plodovima narskošnije doba , jesen sa zlaćanim lišćem . Nećemo ga se ni nauživati , a ono samo što nije otpalo. Kad dignemo pogled sve ruja.
Taman se počnemo diviti bojama o onozapada nas djevičanska bjelina , koja uznosi i miluje.
Priroda popria nestvarne boje i šare treperavih niti svih doba u kojima neprikosnoveno vlada najljepši nebeski cvijet :
Žena !
Kao i u svakom godišnjem dobu, nastupajući dani će biti prepuni Božjom ljubavlju , milošću i dobrotom.
Treba to prigrliti. Nemojte se žalostiti i kukati. Bol ne nosi dobro mile moje.
Lako je to reći.
Jeste , ali tako treba da bude.
Postoji vrijeme ljubavi i patnje.
Radosti i samoće.
Sreće i boli.
Život ide dalje. Ne pita vas za vašu bol. Ako se zakopate u njemu prestajete živjeti.
Prolazimo pokraj Džamije i Kulturnog centra Kralja Fahda u Sarajevu.
To je ona džamija sa pretenciozna dva minareta , na koja se nikad niko osim graditelja i montera razglasa nije popeo.Oni su obavili posao.
Ezan će obavljati zvučnici,a lijenim hodžama neće duša na nos izaći,ako se penju par basamaka u slavu Bogu milostivog.
Narod će kao u svugdje u Sarajevu Gradu čednosti slušati halabuku „pažnja , pažnja“ – “Achtung-achtung” u vašem kraju…
Srećom prolazili smo pored džamije kada nije bilo ezana koji bi nas plašili ,
i zastali zadivljeni užasom prizora koji je spotakao naše tankoćutne poglede.
Pomislimo – vašarske šatre ispred džamije, to je već nešto novo,neviđeno.
Priđosmo , pogledasmo i problijedismo.
Neke debele bradate kreature u trofrtaljnim pantalonama se kreću između improvizanih šatri.
Protiv nakaza sličnog obličja i izgleda , smo se četiri godine borili,
i uz pomoć Boga Jedinog izborili .
Nema mjesta panici, mislimo mi, četnici još uvijek ne smiju ovuda hoditi,
ako već po skupštini genocidne tvorevine vršljaju i svoj narod plaše.
I dozvasmo u sjećanje na Isusa / Isu (Neka mu je spas od Boga),
i scene iz filmova koje nam se od malih nogu motaju u glavi.
2.13 Blizu bješe Pasha judejska,i Isus iziđe u Jerusalim,
14 On nađe u hramu prodavce volove,ovaca i golobova, i mjenjače novca.
15 Načinivši bič od uzica,on ih istjera sve iz hrama,
a tako isto ovce i volove, a mjenjačima prosu novac i izvrnu stolove;
16 i reče onima koji prodavahu golubove:
Nosite to odavde ne činite od hrama Oca moga doma trgovačkog.
(Jevanđelje po Jovanu)
Buvljak ispred džamije koje vode isključivo bradate spodobe selefističko-vehabijskog imidža.
Ako se dovede u kontekst da je Saudijska Arabija finansijer tih „vjernika“ ,
vjerujemo da imaju barem saglasnost imama i mutevelija,
posredno i takozvane Islamske zajednice.
Ništa novo od onih koji su sljedbenici sekti koje su se pocijepali u vjeri ,
i odustali od Božijeg užeta, i pribavili pasoš za paklenu vatru.
Osililo se ,mnogo se osililo.
Od silovanja djevojčica i žena, zastrašivanja ,ubijanja , prebijanja ljudi,
otišlo se korak dalje.
Ni Božiji hram se više ne poštuje.
Skrnavljenje Božijeg hrama i Bogohuljenje neće izaći na dobro.
Prvenstveno silnicima i njihovim jatacima.
Dan svjedočenja i istine je vrlo blizu.
Teško poganima i licemjerima, i teško. I vrlo teško.