Category Archives: Umjetnost

Cveće zla CXIV

Prelepa, golih ramena, pušta vlasi

do ruba čaše, da ih vino kvasi.

Kandže ljubavi, otrov, spletke glupe

skliznu sa granitne joj kože, i otupe.

Smeje se smrti, razvratu se ruga,

tim zlotvorima, čija ruka gruba

iako sve čačka, nikad ne bi smela

da ospori slavu njenog čvrstog tela.

Gazi ko boginja, spava ko sultanija;

s uživanju je od paše odanija,

ruke joj pune dojki, okom zove

u širok zagrljaj sve ljudske sinove.

Dobro zna ta deva jalova, nesveta

a ipak potrebna za opstanak sveta

da lepota tela dar je vrhoviti,

pa za svaku gadost oprost će dobiti.

Pojma ne ima o čistilištu, ni raju,

pa kad u noć crnu uroni na kraju,

gledaće, ko novorođenče kad kroči,

bez mržnje, bez kajanja, smrt pravo u oči.

Bio jednom jedan kadet,

crvenom kapicom beše snabdet.

Osim te kapice što pripade kadetu

ni trunke crvenog u njegovom svetu.

Revolucija je negde – ču kadet – začeta,

al je kapica još uvek na glavi kadeta.

Ko bubreg u loju živeli za kadetom kadet,

i otac kadetov i kadetov praded.

Podiže se jednom neki silni vetar,

u parčiće razdra kapicu kadeta,

i on ostade crn. Videć’ ga gde šeta,

vuci revolucije ščepače kadeta.

Zna se u vukova kakva je dijeta:

zajedno sa manžetama proždraše kadeta.

Kad se budeš bavio politikom, dete,

ne zaboravi priču o ovom kadetu.

Ako je život rijeka što teče,
ljubav je zlato nataloženo.
Ona ga u svom koritu njiše
A zlato raste. I što ga dalje
u sebi nosi sve zlatnija je.

Ja već prevalih tri nizine
Daleko za mnom izvor šumi,
a ušće ne znam gdje se krije.
A kad gledam na svoje dno
u šljunku sija zlato čisto.
I od visokog klasja ljeta
zlato je moje raskošnije.

Osjećam živo srebro tvoje biti
žednu kap u svakom zrncu krvi
životno tkivo od drhtavih niti
koje se raskida, raspleće i mrvi .

Želja ti je žarka. Još nikad ne ostade
kap od mlaza koji dodirnuše usta.
Ne znam zašto nema među nama mosta
kao da nas dijeli provalija pusta.

Prsti što bi htjeli da se čvrsto spletu
u dva klupka vatre i srebrene slasti
u prostoru dršću – Sami su na svijetu
u samoći žudnje, u prokletstvu strasti.

Tijela što bi htjela da se tijesno združe
pretoče u jednu bujicu od milja
venu, usamljena, kao jesenje ruše
jer na istom putu imamo dva cilja .

Ti bi htjela vječno, čemu nema mjere
ja bi dao sve za zanos jednog časa.
Ti sumnjaš u trenutak, a ja imam vjere,
u vječnost trenutka u trenutak spasa.

Dođi sva od sunca, sva od vrele vatre
na moj pusti ležaj, daj mi svoje krvi
Bolje da nas munja jedne strasti satre
nego da nas mrtve (jednom) toče crvi.

Propadni u meni, pretoči se, daj se
raspleti kroz moje vijuge i tkiva,
sve je na tom svijetu samo kratka varka,
Raj se osjeti za trenutak – a vječnost je siva !!!

U predvečerje pred kućom krošnje mirišu
I toplo se mlijeko puši iz punih muzlica.

Pod orahom sa lišćem širokim
Mlade žene vezu marame.

Ja prolazim pokraj njih, zbunjen i neveseo,
I pozdravljam.
Njihove se kose kao žitno klasje zatalasaju.
One spuste vez na koljena.

I slatko mi se smiješe, bezbrižno:
I ona s crnim očima, i baršunastim,
I ona s očima zelenim
Kao trava proljetna poslije kiše.

Odlazeći od njih, zanesen,
Mene muče vrele žudnje.

Mene more misli uzaludne
Na te mlade žene pod orahom.

Propala ljubav ne nosi se na put
Kao sto nosis kovcege i sveznje.
U spomenima zivot samo spava;
Kad probudi se — oni budu ceznje.
Putujes dane i putujes noci:
Oni su tvoje drustvo u samoci.
U zanosima, lutanju daleku
Oni te naglo zabole, zapeku.
Otides dalje. Oni dublje riju
I glumljenu ti radost tiho piju.
Na dnu ti srca cuce sumnje; cuju
Micanje svake nade, pa je truju.
Tjeskobama, ljubomorom te muce,
U sutra sjenu bacajuc od juce.

Sve što živi ožiljak ima
još iz detinjstva, poseban, ran.
Da nisam pesnik, ja međ svima
bio bih hulja i lopov znan.

Mršav i rasta odveć malena,
međ decom bio sam uvek heroj,
često, često nosa razbijena
vraćo sam se pod krov svoj.

Uplašenoj majci, kad pred nju banem,
reč ceđahu usne krvavo-tmaste:
«Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste.»

Pa i sada, kada se bez traga,
onih dana krv vrela smirila,
nespokojna neka drska snaga
na poeme moje se izlila.

Na već zlatne literarne hrpe;
i u svakom retku što se vije
ogledaju se nekadanje crte
kavgadžije, nemirka, delije.

Ko i nekad imam hrabrost mušku
al nov korak moj se drukče sluša…
Dok mi nekad razbijahu njušku,
sada mi je sva u krvi duša.

Ne velim više majci okrvavljen,
već tom šljamu što cereć se raste:
«Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste.»

Gizdava gospo, vi ste uzdah moj!
Kada vas vidim, zar me kida vrući;
iz polja, s posla, vracajuć se kući
ko luđak idem vičuž oja oj.

Trčim i trčim, pustivši volove
i kad ne radim, moje misli plove
za vama to ste dičnija od zlata,
ko potočnica miljem ste bogata,
ko cvijet brnistre okrunjena sjajem.

Ako vam, gospo, sve to srce dira,
s prozora vašeg pogledajte na me,
a ja vam, evo, za uzdarje dajem:
svinjčetu vašem punu korpu žira,
teletu vasšem punu korpu slame.

A vama, gospo duše umiljate,
vama donosim košaru salate.

(Nepoznati pjesnik, 14. st, Italija)