Ustaću i otići, otići na Inisfri,
i tamo kolibu dići od gline i pruća, znam;
Gajiću leje pasulja i košnice, imaću, tri,
i živeću srećan i sam…
Tamo ću imati spokoj jer sporo rominja mir,
kaplje s velova jutra u cvrčkov raspevan žbun;
Tamo je blistava ponoć, podne uz purpuran vir,
a sumrak lepršanja pun…
Ustaću i otići… jer stalno čaroban šum
pljuskanja jezerske vode slušam za jave i sna;
Taj šum, dok pločnike gazim i siv prašnjav drum,
srce mog srca zna…
Zašto si tako lijepa?
Ne budi tako lijepa.
Hoću da budeš od mesa,
ne od sunčevog sjaja.
Zašto si tako lijepa?
Kad bi bar imala pjege
da ih vječno po tvom licu skupljam.
Kad bi bar bila razroka!
Cjelog bih života na koljenima
ubjeđivao razroko oko.
Ali, ti si lijepa.
Da, od sunčevog si sjaja.
Ali ja ne mogu stalno živjeti u tom sjaju.
Ne mogu na pozornici živjeti.
Sve mi se vidi!
Sva moja ružnoća.
Svaki posrtaj.
Ne mogu živjeti pod reflektorima.
Shvati to.
Nemoj plakati.
Ne mogu živjeti s tobom.
Suviše si lijepa.
Tiho teku razne reke
Uz gradove i kraj sela,
A mutne su, krvave su, –
Sobom nose mrtva tela.
Jedni leže licem gore,
Oči su im otvorene;
A drugima – svejedno je –
Oči dole oborene.
Oni jadni ka da šapću:
Je l’ to bila Božja volja?
Oni drugi ka da kunu:
Nije Božja, već đavolja!
Kad su reke moru stigle,
U more se hučno slile:
Lešine se ukrstile,
U vrtlogu zagrlile.
More slano, isplakano
Dočeka ih čudnim zborom;
More suza, njinih suza,
Dočeka ih sa prekorom…
Ne dozivam, ne žalim, ne plačem,
ko s jabuka belih cvetni kad –
sve će proći. Suvim zlatom načet,
nikad više neću biti mlad.
Više nećes treptati ko ptica,
srce, zimom dotaknuto zlom.
Ni zemlja me brezinoga cica
ne namami bos da lutam njom.
Duše skitnje! Sve me redje preneš,
sve mi ređe pališ usta plamna.
O svežino moja izgubljena,
oči bujne, poplavo pomamna!
Na željama škrt sam ko na zlatu,
moj živote beše mi tek san?
Ko na rujnom da projuri atu,
u proleće kad zarudi dan.
Lisća bakar tiho kaplje s klena,
na tom svetu prolazno je sve…
Nek je svaka stvar blagoslovena,
sve što dođe da cveta i mre
Kad se plava ljubica u bašči previja,
A jutarnji lahor ružicu razvija –
Mudar je, tko s dragom prebijelih grudi
Pije vino – i čaše o kamen razbija!
Ja Te volim dvjema ljubavima:
ljubavlju koja teži sreći mojoj i
ljubavlju koja je doista dostojna Tebe.
Što se tiče ljubavi za moju sreću,
to je ljubav da ja mislim samo na Tebe
i ni na koga drugog. A što se tiče ljubavi
koja je dostojna Tebe, to je da
koprene padaju i ja Te vidim.
Nikakva slava meni ni zbog jedne
ni zbog druge ljubavi, nego slava Tebi,
i za ovu i za onu.
Wer jetzt weint irgendwo in der Welt,
ohne Grund weint in der Welt,
weint über mich.
Wer jetzt lacht irgendwo in der Nacht,
ohne Grund lacht in der Nacht,
lacht mich aus.
Wer jetzt geht irgendwo in der Welt,
ohne Grund geht in der Welt,
geht zu mir.
Wer jetzt stirbt irgendwo in der Welt,
ohne Grund stirbt in der Welt:
sieht mich an.
Neko se sad smije negdje u noći,
bez razloga se smije negdje u noći,
meni se smije.
Neko sada ide negdje u svijetu,
bez razloga ide negdje u svijetu,
ide ka meni.
Neko umire sada negdje u svijetu,
bez razloga umire negdje u svijetu:
gledajuć mene.
Tu dole kraj vrbaka
ja draganu sretoh milu,
tu slušah je kraj vrbaka,
belonogu i čilu,
kad reče: ljubav je prosta –
k'o lišće raste lako;
Al’ ja sam lud, zelen, bio,
i sam ne mišljah tako.
U poljani ja sam staj'o
sa draganom nad rekom
kad pleća mi obujmi ručicom
belom i mekom,
pa reče: ljubav je prosta –
k'o trava raste lako;
Al’ ja sam lud, zelen bio;
Sad tužan ja bih plak'o.
Preživeo sam svoje želje,
odrekao se sanka svog.
Stradanje teško sad me melje:
mog pusta srca to je plod.
Pod olujama sudbe krute
povenuo mi venca sjaj,
ubog mi život boli mute
i čekam da mi dođe kraj.
Kao što, shrvan kasnim ledom,
slušajuć vjetra fijuk znan,
na nekoj goloj grani bednoj
posljednji list treperi sam.
Bilo je to davno. Skoro zaboravih svoj san.
Ali tada, on bio je tu,
Preda mnom,
Kao sunce sjajan –
Moj san.
A onda se podiže zid
Polako,
Polako,
Između mene i mog sna,
Podizao se polako,
Zatamnjujući,
Zaklanjajući,
Svetlost mog sna.
Podizao se sve do neba –
Taj zid.
Senka
Crn sam
Ležim u senci
Svetlosti mog sna više nema preda mnom,
Nada mnom.
Samo široki zid.
Senka samo.
Ruke!
Moje crne ruke!
Srušite taj zid!
Nađite moj san!
Pomozite da ovu tamu razvejem,
Da uništim ovu noć,
Da razbijem ovu senku
U hiljadu sunčevih svetlosti,
U hiljadu uskovitlanih sunčanih snova!