Ne pitaj me o Bosforu više,
ja ti ne znam odgovor da dam.
Tvoje oči more mi otkriše
kao plavi razbuktali plam.
Nikad nisam s karavanom svile
putovao u bagdadski kraj.
Prigni k meni svoje grudi mile,
daj da kleknem, odmora mi daj.
Zalud molbe i žar moj – pred njime
tebi uvek svejedno će biti
što Rusija – to daleko ime –
kaže da sam pesnik znameniti.
Mojom dušom harmonika guče,
mesečina sija i psi laju.
Persijanko, zar ništa ne vuče
tebe plavom dalekome kraju?
Ne dođoh ti zbog čame i muke,
kroz maglu sam zov tvoj čuo ja,
i labuđe ti si svila ruke
oko mene, kao krila dva.
Mir odavno od sudbine tražim,
ali prošlost prokleti ne želim.
O svojoj mi domovini kaži
nešto lepo, da se razveselim.
Nadjačaj mi harmonike jeku,
nek’ čarima novim se omamim,
da, žaleći devojku – severku,
ne uzdišem, ne snatrim, ne čamim.
Pa nek nisam bio na Bosforu,
opis njegov mogu da ti dam,
jer se oči tvoje, slične moru,
talasaju kao plavi plam.