Govorim vam: ko što snijeg u ovom trenu
Veljači za ljubav, s neba leti lako,
Za ljubav vama, izići mi je na scenu
Lako. Ne vjerute kad govorim tako.
Ne mogu svići. Prvina, ni novo nije
Da mi od očiju vaših koža gori.
Moj glas će pred noge da pada vam ko snijeg,
Mre ko snijeg, i u blato pretvori.
Ne mogu! Nema se snage! Odbijam udes
Da s bolničke plahte na panj glavom legnem.
Kakav u plećkama užas, u čelu studen!
O nek ma ko dođe,vrijeme rastegne.
Oštricom užeta, rubom kobnog ponora –
Plesačice, tako pleši, sve do pada.
Znam da mrem, ali ću prenuti se, jer moram.
Svaki put je tako.Tako je i sada.
Mene iscrpe do dna oči radoznale,
I svoj život traćim uši da primamim.
No svagda taj kog volim miran je sred sale.
Sebe ne sačuvam, njega ne posramim.
Iz taštog rizika prenuta, ko iz tmica,
Ne znam što sam sebe na nulu svodila.
No reći će neko: bila je umjetnica,
I reći će neko: poeta je bila.
Krvarenje slovki izmuči grlo moje
No veseo skok je iz tame kulisa,
U jedan lik ljudi, sve jasnije to je,
Oštrije, divna vam slivaju se lica.
Pretvoriću u naklon nevještinu gesta.
Ne žalim riječi, niti muke. Samo
Je li vam ih dovoljno za malo blaženstva?
Nе molim zasvagda – na tren, na tren samo…