Category Archives: Magazin

Evo lišće i cvijeće, grane, plodovi zreli,

evo i moga srca što samo za vas bije.

Nemojte ga raniti rukama svojim bijelim,

i ovaj skromni darak neka vam mrzak nije.

Dolazim prepun rose, po meni kapi mnoge,

od vjetra na mom čelu hvata se inje lako.

Pustite da moj umor, smiren uz vaše noge,

sanja časove sretne i da se odmori tako.

I po gradima vašim nek moja glava pliva,

koja od poljubaca sva šumori i pada.

Od te oluje krasne nek tako otpočiva,

i da trenutak zaspim kad i vas umor svlada.

Što šapću tvoje oči brzim
pticama s dalekih obala?
Nevidljiva u djetelini
na tvojim usnama treperi večer zvjezdana.

Pitaš me zašto rukom pokazujem na zapad.
Ja drhtim prozirna u ljepoti sumraka
i samo jasnim odronom koraka na nizbrdici
prikrivam tjeskobu golog cvijeta.

Ti me tješiš osmjehom
što blješteći baca tamnozelenu sjenku
na ostavljeno jezero.

Večer je crvenozlatna
i tako bliska javi.
Ptice prelijeću nad nama zamišljeno.
Dan se blagim žalima produljuje u nepoznato.

novu stvarnost, poklonit cu ti stare bubnjeve
izdubljene vatrom, njihove ce usne
odzvanjati nasim zaboravljenim novostima,
sjecanje njihovog jezika mozda ce te dostici.
Ako si pobjegla svojom stranom bunar djetinjstva
nece vise vidjeti svojim vodenim okom
nebo u pokretu
i ti ces zivjeti u pustinji, u tebi pustinja
bez odjeka. Na vrscima tvojih prstiju
necu vidjeti vise nedodirljivo, iz celije mudraca nestat ce zlato
tvojih ociju.
Ni ti ni ja nismo zamisljali takvu udaljenost.

Ne boj se! Nisi sam! Ima i drugih nego ti
koji nepoznati od tebe žive tvojim životom.
I ono sve što ti bje, cu i što sni
gori u njima istim žarom, ljepotom i čistotom.

Ne gordi se! Tvoje misli nisu samo tvoje! One u drugima žive.
Mi smo svi prešli iste putove u mraku,
mi smo svi jednako lutali u znaku
traženja, i svima jednako se dive.

Sa svakim nešto dijeliš, i više vas ste isti.
I pamti da je tako od prastarih vremena.
I svi se ponavljamo, i veliki i čisti,
kao djeca što ne znaju još ni svojih imena.

I snagu nam, i grijehe drugi s nama dijele,
i sni su naši sami iz zajednickog vrela.
I hrana nam je duše iz naše opće zdjele,
i sebični je pečat jedan nasred čela.

Stojimo čovjek protiv čovjeka, u znanju
da svi smo bolji, medjusobni, svi skupa tmuša,
a naša krv, i poraz svih, u klanju,
opet je samo jedna historija duša.

Strašno je ovo reći u uho oholosti,
no vrlo srećno za očajnicku sreću,
da svi smo isti u zloći i radosti,
i da nam breme kobi počiva na pleću.

Ja sam u nekom tamo neznancu, i na zvijezdi
dalekoj, raspredan, a ovdje u jednoj niti,
u cvijetu ugaslom, razbit u svijetu što jezdi,
pa kad ću ipak biti tamo u mojoj biti?

Ja sam ipak ja, svojeglav, i onda kad me nema,
ja sam šiljak s vrha žrtvovan u masi;
o vasiono! ja živim i umirem u svijema;
ja bezimeno ustrajem u braći.

sviđa mi se što vam duša ne gori za mnom

sviđa mi se što ja ne gorim za vama

što se neće zemaljska kugla

nikad rastopiti pod našim nogama

sviđa mi se što možete biti zabavni

opušteno se igrati riječima

što ne rumenite iznenadnim valom

kad se na tren dotaknemo rukavima

što dok ste sa mnom- mirno grlite drugu

ne goreći u paklenom ognju

što vas nisam poljubila

što moje nježno ime, o nježni moj

ne spominjete noću ni danju zaludu

i što pod crkvenom tišinom

nad nama neće zapjevati ‘haleluja’.

hvala vam od srca i ruke

što me vi-ne znajući- toliko ljubite

ne remeteći moj noćni mir

nepostojeće susrete u zalazak sunca

neprošetane šetnje na mjesečini

što nema Sunca nad našim glavama

što niste od ljubavi bolni zbog mene

što, avaj, ja više nisam za vama.

Mne nravitsja chto vy bol'ny ne mnoj (Мне нравится что вы больны не мной)

Мне нравится, что вы больны не мной,

Мне нравится, что я больна не вами,

Что никогда тяжелый шар земной

Не уплывет под нашими ногами.

Мне нравится, что можно быть смешной –

Распущенной, – и не играть словами,

И не краснеть удушливой волной,

Слегка соприкоснувшись рукавами.

Спасибо вам, и сердцем и рукой

За то, что вы меня – не зная сами! –

Так любите: за мой ночной покой,

За редкость встреч закатными часами,

За наши негулянья под луной,

За солнце не у нас над головами, –

За то, что вы больны, увы, не мной,

За то, что я, увы, больна не вами!

song: Alla Pugacheva

Zašto si došao,
a ja te nisam zvala.
Ja nikada ne zovem ljubav,
ona mi dođe sama.
Nezvani gost donese
ponekad više radosti.
Zašto si došao,
a ja te nisam zvala.
I kad te ne zovem,
na tebe ipak čekam.
Uđi, meni su uvek
snovi dragi gosti.
Žena je uvek nekog
željna, i sama.
I žena uvek sanja.
Uđi; reći će:sanjari.
Uđi; reći će: lude.
A ima ih koji će reći
da smo starinska deca
što namerniku s puta
iznose hleb i so…
A sve je novo u meni…
u ove dane snova
ja ništa nemam
sem želje da život bude
dolinom topline ljudske
put njihov respleteni
kojim dolaziš i ti,
nezvani gost.

Zdravo sunce s krunom zadnjeg zelenila,
pozutelo lisce razneto po dolu !
Zdravo! Lepi dani! Mom oku je mila
tuzaljka prirode, slicna mome bolu.

Sanjarskim korakom pustu stazu sledim:
hteo bih da vidim, po poslednji puta,
to nemocno sunce, koje sjajem bledim
u mrklinu sume preda mnom zaluta.

Da, jesenski dani kad priroda usne,
u ocima mutnim kriju vise drazi:
to je zbogom druga, poslednji smeh usne
koju ce smrt crna zauvek da zblizi.

Tako, spreman rubom zivota da bludim,
zalec proslu srecu mojih dugih dana,
ja se opet vracam, i pogledom zudnim
gledam blaga sto mi behu zadrzana.

Zemljo, sunce, polja, prirodo predraga,
ja vam duznu suzu kraj svog groba dajem:
vazduh je mirisav! A svetlost je blaga!
Oku smrtnika sunce sja svim sjajem!

Sada kad bih hteo sve do dna da srcem
iz putira punog nektara i zuci,
mozda vrc gde zivot ispijah sa grcem
moze jednu kaplju meda da izluci!

Mozda ce buducnost opet da pokusa
da mi vrati srecu sto osta bez nade!
Mozda, u gomili, neka strana dusa
shvata moju dusu, i utehu znade!…

Cvet mirise daje zefiru dok pada;
to zivotu, suncu, pozdrave je svio;
ja, mrem; moja dusa, izdisuci sada,
izdahnjuje kao zvuk tuzan i mio.