Zdravo sunce s krunom zadnjeg zelenila,
pozutelo lisce razneto po dolu !
Zdravo! Lepi dani! Mom oku je mila
tuzaljka prirode, slicna mome bolu.
Sanjarskim korakom pustu stazu sledim:
hteo bih da vidim, po poslednji puta,
to nemocno sunce, koje sjajem bledim
u mrklinu sume preda mnom zaluta.
Da, jesenski dani kad priroda usne,
u ocima mutnim kriju vise drazi:
to je zbogom druga, poslednji smeh usne
koju ce smrt crna zauvek da zblizi.
Tako, spreman rubom zivota da bludim,
zalec proslu srecu mojih dugih dana,
ja se opet vracam, i pogledom zudnim
gledam blaga sto mi behu zadrzana.
Zemljo, sunce, polja, prirodo predraga,
ja vam duznu suzu kraj svog groba dajem:
vazduh je mirisav! A svetlost je blaga!
Oku smrtnika sunce sja svim sjajem!
Sada kad bih hteo sve do dna da srcem
iz putira punog nektara i zuci,
mozda vrc gde zivot ispijah sa grcem
moze jednu kaplju meda da izluci!
Mozda ce buducnost opet da pokusa
da mi vrati srecu sto osta bez nade!
Mozda, u gomili, neka strana dusa
shvata moju dusu, i utehu znade!…
Cvet mirise daje zefiru dok pada;
to zivotu, suncu, pozdrave je svio;
ja, mrem; moja dusa, izdisuci sada,
izdahnjuje kao zvuk tuzan i mio.