Category Archives: Nekategorisano

Godine 1909. pesnik Vladimir Majakovski napisao je Deset poruka o revoluciji. Za svaku poruku o revoluciji robijao je mesec dana. Deset poruka – deset meseci robije.

1. Revolucija počinje – kada ljudi više ne prihvataju nezadovoljstvo kao normalno stanje, a vi ćutite, građani!
2. Revolucija počinje – kada se bes gladnih ne može kupiti novcem sitih, a vi ste gladni, građani!
3. Revolucija počinje – kad radnici odbiju da budu robovi i otmu ono što im pripada, a vi ćutite, građani!
4. Revolucija počinje – kad moralni zakon ne postoji, a pisani zakoni se primenjuju samo na sirotinji, a vi ste sirotinja, građani!
5. Revolucija počinje – kad država ponižava stare, a hapsi ili proteruje mlade, a vi ćutite, građani!
6. Revolucija počinje – kad narod služi vlastima, a ne vlast narodu, a vi služite, građani!
7. Revolucija počinje – kad umetnici prestanu da budu kukavice i progovore na sav glas, dok vi ćutite, građani!
8. Revolucija počinje – kad su zabranjeni slobodna reč i slobodna misao, a vi ste zabranjeni, građani!
9. Revolucija počinje – kad posla i hleba ima samo za one koji cara slave i hvale, a vi ćutite, građani!
10. Revolucija počinje – kad policija, vojska i službe bezbednosti nisu čuvari slobode, već okupatori sopstvenog naroda, a vi ste okupirani, građani!

 

 

 

U bajci

šta je snivan

ima jedno poje

posađeno maslinan

gori,

više mista

priko ceste i pruge

*

kamenon gromadon štićeno

od bure sa sjevera,

šikaron zareslo tuđe poje

na zapadu

neda vitru da ga tuče,

od istoka sunce ga zoron ranon

obasjava, miluje

i grije,

a more mu lelujavo,

s juga,

miris slani kapi donosi

u litnjoj vrelini sutona

*

na ulazu volat od crveni ruža

šta si ih ti,

ono davno

u mom snu sadija,

pa se

priko kamenon popločana puta

ulazi

ispod odrine,

kroz debeli lad

prema kućici

*

s live i desne strane

nasuta je zemlja a

na njoj se koćoperi smilje u cvatu

među grmovima ruzmarina

*

pa se mišaju mirisi mora, cvića,

rascvali ruža u ti

desetak metara do doma

*

tvog i

mog

(Iz Dnevnika Yiossamin V.)

 

Zaboravio sam ljubavne riječi
Koje sam ti onda šaptao.
Ali pamtim kako bi list
Odozgo s grane
Na tebe,
Na mene,
Pao.

Neću otići na ono mjesto.
Mogao bi list sa grane da pane
Kao i prije –
A tebe tu nije,
Ni mene.

 

   

Ako ti nekad misli u proslost krenu

ne krivi mene, bila sam mlada

mladost me ponela zivotu ludom

koliko gresim, nisam znala tada

 

Ref.

Ne zovi me u snovima

ne trazi me medj’ srecnima

trazi me gde tuge venac pletu

potrazi me u tuznome svetu

 

Cujem da pitas cesto gde zivim sada

i kako srce lecim od tuge

snage za novi zivot ja nemam vise

ostase mi uspomene i noci duge

 

Ref.

 

Nemoj da zalis vise sto nisam tvoja

jer tebi zivot jos mnogo nudi

nisi ti jedini ostavljen bio

i pored uspomena tuznih, srecan budi

 

 

 

Škripuću, te suhe, daske u kući,

neko korača pred jutro, lutajući

sa jedne na drugu patosnicu.

Neko mreže tka i zamke gotovi,

i unaprijed uživa, kao da lovi

do sada, neulovljenu  pticu.

Ja nisam zaspala još, no krila vise

od lopatica od peta, put jedra Visle,

u bezvjetrenih dana,

Ko rusalkin jauk zračne uzbunē,

ko naglo odlomljena, s ceste pijeska puna,

jorgovana  grana  .

 

U bezoblačnom osvitu, lišenom jeze,

ja napeto osluškujem te mreže

što zapliću se i padaju  snima.

Priviđenja se razliju, sred sna čvrsta

teku ko pijesak između prstā.

Svježi lahor  jedro nadima.

 

 

pB

 

 

 

Prava ljubav

 

Malena velove snije

 

Kako da te zaboravim Anđelu mili?

Tebe je lako voljeti za čitav život

Tebe koja si nestašno lijepa

Tebe koja u mojim snovima

Gradom čednošću sijajući lebdiš

Tebe kojoj cvijeće mirise kradeš

Tebe koja samo za ljubav živiš

Tebe koja sjaj sa suncem dijeliš

 

Kako da te zaboravim malena?

Tebe koja se uranjaš u ljepotu duge

Tebe koja nevinost djeteta prtiš

Tebe koja plavetnilo neba oslikavaš

Tebe koja dubinom mora zračiš

Tebe koja u očima zvijezde nosiš.

 

Ne mogu da te zaboravim dušo moje duše

Ne nikako ne želim da zaboravim san o Malenoj

 

Zato dođi da ti sne sanjane poklonim

Zato dođi da ti pjesme nježne pjevam

Zato dođi uhvati me za ruku

Zato dođi zagrli me d'bro jako

Zato dođi meni i ne boj se više mila

 

Lutanju tvom je došao kraj

Zato samo mi se vrati Malena

Dođi ljubavi svojoj ljubavi jedina.

 

 

 

Voljela bih da si tu

da te njezno ljubim

voljela bih da si tu

da te nikad ne izgubim

 

Da si sa mnom tu

drzali bi se za ruke

igrali i smijali

i zaboravili na tuge

 

Ref. 2x

Da si sa mnom tu

i da mogu da te gledam

da si sa mnom tu

da te nikad, nikad, nikad, nikad

nikom da te ne dam

 

 

 

 

 

 

 

Moj prijatelj je umro,

Da, umro je moj brat,

Znam, to je bilo davno,

Znam da je bio rat.

Ja ne znam gdje ni kada,

No kad se veče sprema

Znam da ga više nema,

Znam da ga više nema,

I ustima od mulja,

Od mraka i od sjene,

U strahu što se šulja

On spava mjesto mene.

 

Ja čujem gdje se budi

U noći njegov glas,

A dani kao ludi

Ruše se oko nas.

Još uvijek zemlja drhti,

Još uvijek ko i prije,

A blijedo lice smrti

I pored mene bdije.

Sad negdje mirno spava,

Od zemlje i od blata,

A mjesto žene trava

Grli ga oko vrata.

 

Moj prijatelj je umro,

Da, umro je moj brat,

Znam, to je bilo davno,

Znam da je bio rat.

I ne znam zašto sada

Dok liju davne kiše

Još uvijek na me pada

To čega nema više.

To čega nema više

Iz tame ruke pruža

I cujem kako diše

U vrtu neka ruža.

 

Moj prijatelj je umro,

Da, umro je moj brat,

To nije bilo davno,

Još uvijek traje rat.

 

 

Kapidžik otvori, jer, moga mi dina,

Izvaliću direk i baglame tvrde,

Pa neka se na me svi alimi srde,

Jer za tobom, beli, umrijeh, Emina!

Il’ si ljuta na me što po heftu dana

U mehani sjedim, niti drugo marim

No razbijam derte s bekrijama starim

Uz udare sitne tankih terzijana?

A ko ne bi pio?… Ko se jednom svrne

U tvoj sokak, pa ti vidi oči crne,

Taj se mahnit vraća domu i akrebi.

I kadija, valah, bekrija bi bio!

Da te jednom vidi, bukarom bi pio

I nikad se više avertio ne bi!…