Škripuću, te suhe, daske u kući,
neko korača pred jutro, lutajući
sa jedne na drugu patosnicu.
Neko mreže tka i zamke gotovi,
i unaprijed uživa, kao da lovi
do sada, neulovljenu pticu.
Ja nisam zaspala još, no krila vise
od lopatica od peta, put jedra Visle,
u bezvjetrenih dana,
Ko rusalkin jauk zračne uzbunē,
ko naglo odlomljena, s ceste pijeska puna,
jorgovana grana .
U bezoblačnom osvitu, lišenom jeze,
ja napeto osluškujem te mreže
što zapliću se i padaju snima.
Priviđenja se razliju, sred sna čvrsta
teku ko pijesak između prstā.
Svježi lahor jedro nadima.
pB