Cveće zla XXX
Smiluj se, jedina, o Ti koju volim,
vapim iz ponora, kud se duša skrha;
Svet je crn, a vidik zazidan do vrha,
i mrak je ispunjen strahotama golim;
Po šest meseci se hladno sunce ceri,
a drugih šest pokriva noć duga;
Tlo je golo poput polarnoga kruga;
– Ni šume, ni vode, ni travke, ni zveri!
Veća se grozota zamisliti ne da
od hladnoga sunca što sija iz leda,
i od noći slične iskonskom Haosu;
Zavidim i gadnim zverima, ako su
utonula u san bez sutra i juče:
Konac vremena se tako sporo suče!