Volio bih da smo draga, bjele ptice iznad mora!
Nas zamara čak i bljesak ugašenog meteora;
U srcima našim zvijezda na obzorju sinje noći
budi draga bol i tugu, koji nikad neće proći.
Zamorni su ti snivači, ljiljani i ruže krasne,
ah, ne sanjaj, draga moja, meteor što brzo zgasne,
niti bljesak plave zijvezde u večernjij prvoj rosi:
Voleo bih da smo ptice koje morska pena nosi!
Snim ostrvlje, Danajansko, naš zavičaj valoviti
gde nas tuga i prolaznozst nikad neće pohoditi;
Ljiljan, ruža, i gnjev i bol nestali bi za čas tili
kada bi smo bjele ptice iznad morske pjene bili.