Category Archives: Umjetnost

Dokoni mornari od zabave love
često albatrose, silne morske ptice,
na putu nemarne, tihe pratilice
ladja shto nad ljutim vrtlozima plove.

Na daske od krova spuste ih sputane.
Kraljevi azura, nevešti, zbunjeni,
belim i ogromnim krilima skunjeni
mašu k’o veslima na obadve strane.

Maločas prekrasan, a sad smešan, jadan,
krilati se putnik bori s okovima;
s lule jedan mornar duva mu dim gadan
u kljun, drugi mu se ruga skokovima.

Tom knezu oblaka i pesnik je sličan;
on se s burom druži, munjom poji oči,
ali na tlu sputan i zemlji nevičan,
divovska mu krila smetaju da kroči.

Kad uveče je pošao uz brijeg
on reče: – Posla imam,
i ne čekaj me. Vani snijeg,
sve bijelo je. I zima.

Na ulici kraj kioska
popije čašu s nogu
zamišljeno promrmlja:
Da poslovi, što mogu…

Pozvonio je s ulice:
– Ti spavaš? Reci,molim.
– Ne, ja ne snijem.
– Nego šta?
Odvratila je: – Volim.

A vratio se jutrom,
tek dvanaest sati prođe,
U sobi se osvrno
ko u šumu da dođe.
U šumu crnog drveća
i krošnji na putu,
i zavjese su crne sve,
i mrak u svakom kutu.
Fotelje stoje uokrug
u tmini kao nijeme…

I odjednom vidje,
kad otkrila je tjeme:
ni ona sama ne zna još,
a možda znat ne želi –
u zlaćanoj kosi ima već
i jedan pramen bjeli.

I dodirnu je prstima
i odjednom je znao
čije je zlato prošlu noć
za svoju skitnju dao.

Upitala je:
– Što je to?
on reče:
– Snijeg je pao.

pB

Iza sveg ovog, želja da se bude sam:
Koliko god nebo postajalo tamno od pozivnica,
Koliko god sledili odštampana uputstva seksa,
Koliko god se porodica slikala pod zastvom –
Iza sveg ovog želja – biti sam.

Ispod svega tog, čežnja za zaboravom teče:
Uprkos lukavim naporima kalendara,
Životnom osiguranju, tabeli plodnih dana,
Skupom gnušanju očiju pred smrću –
Ispod svega tog čežnja za zaboravom

ona

moja radost

priprema se 🙂

da ljubnem je

ja

njena sreća

u krilo moje pada

sa osmijehom

gleda me

polako

prati

svaki

moj mig

želi da zna

što je to

vuće

ka meni

približava se

njena

pametna glavica

ljubiti želi me

zauvijek

želim je

zauvijek

polako

nježno

da mazim je

ljubim

dovjeka

ona

zove se

Nekada sam i vas na koljenu cupkô,

i donosio vam slatke šećerleme,

i ljubio dugo vaše plavo tjeme,

i čelo, i lice nevino i ljupko.

No dani su prošli k'o rijeka nagla,

k'o trenutni snovi, kao puste varke;

Sad na vašem licu sjaj mladosti žarke,

a na mome jesen i turobna magla.

Ja znam, vaše srce sada vatrom gori,

moje hladna zima okiva i mori;

Vaše oči sjaju k'o dva neba plava,

a moje su mutne kao magle sinje…

Mladost, ljubav, oganj, sve u grobu spava –

po kosama mojim popanulo inje…

Kad se raskomada srce moje
u tisuću dijelova,
opazićeš, mila moja,
da svaki dio ljubi.
Kao tisuću čitavih srdaca,
punih cjelova.

Ljubomoran, nemiran,
ali ne od onih grubih,
voleo me je kao svoje kosti,
ali moju bijelu pticu ubi
da ne pjeva o prošlosti.

O zalasku uđe u moju sobicu:
“Voli me, smej se, piši stihove!“,
a ja zakopah veselu pticu
iza starog bunara, pokraj jove.

Obećala sam da neću plakati,
ali srce svoje pretvorih u stene
i čini mi se da su svi moji sati
ispunjeni pjesmom ptice ubijene.“

Za Seli Emis

Čvrsto-svijeni pupoljče,

Poželeo sam ti nešto

Što niko drugi ne bi:

Ne uobičajene koještarije

O tome da budeš lepa,

Ili o proticanju

Proleća čednosti i ljubavi –

To će ti poželeti svi

I bude li moguće,

Dobro, bićeš srećna.

Al ne bude li tako, onda

Budi obična;

Budi kao druge žene

Osrednje obdarena:

Ni ružna, ni lepa,

Ništa neuobičajeno

Što bi ravnotežu rušilo,

A bilo u sebi neupotrebljivo

I kočilo sve drugo.

U stvari, budi glupa –

Ako se tako vešti,

Obazrivi, prilagodljivi,

Neodređeni, neprivlačni

Dok stiču sreću zovu.

Nema više nade, svršeno je,

daleko su sad rodna polja.

Neće više sivim lišćem svojim

iznad mene zvoniti topola.

Nestat će i niske moje kuće,

neće više biti ni psa mog.

Na moskovskom trgu, u svanuće,

izdahnut ću, sudio mi Bog.

Volim ovo šarenilo grada,

podbuo je, snage više nema.

Zlatna, snena Azija i sada

na njegovim kupolama drijema.

Kada sine mjesečina bijela,

kako svijetli, tko li će je znati?

Idem pravo, oborena čela

u poznatu krčmu navratim.

U jazbinu takvu kad doskitam,

svu noć strašnu, u dimu i buci,

ja droljama svoje pjesme čitam,

kraj lopova sa čašom u ruci.

Bije srce i ja blijeda lica

Govorim i pijano se klatim:

ja sam, kao i vi, propalica,

ni ja nemam kamo da se vratim.

Nestat će i niske moje kuće,

neće više biti ni psa mog.

Na moskovskom trgu, u svanuće,

izdahnut ću, sudio mi Bog.

Pjesniku viču:

„Vidjeli bismo te kraj tokarskog banka.

Šta su to stihovi? Znamo tu priču!

A biće za rad – petlja ti tanka.“

Možda od zanimanja svakog

za rad nas mnogo tog veže.

I ja sam fabrika.

Ako sam bez dimnjaka,

možda je meni bez dimnjaka još teže.

Znam – niste ljubitelj praznih riječi.

Da biste radili – sečete hrast.

A mi, zar drvo ne umemo seći?

Obrađujemo hrašće glava svih nas.

Svakako – ribarenje, časna stvar dođe.

Izvlačiti mrežu kad puna kečiga bude.

Pesnički rad častan je takođe –

loviti ne ribe, nego žive ljude.

Ogroman rad je da se nad nakovnjem gori,

da se usija gvožđe pod rukom kovača.

No zašto ko dangube neko da nas kori?

Mozgove turpijom jezika glačam.

Ko više-pesnik il` tehničar-tvori

i koristi? Oba, svako kako može.

Jer srca su takođe motori.

Duša je isto motor, samo složen.

Jednaki smo. Drugovi u radničkoj masi.

Proleteri duha i tijela.

Tek skupa ćemo vasionu ukrasiti,

pustiti da marševima odjekuje cijela.