Category Archives: Umjetnost

U predvečerje pred kućom krošnje mirišu
I toplo se mlijeko puši iz punih muzlica.

Pod orahom sa lišćem širokim
Mlade žene vezu marame.

Ja prolazim pokraj njih, zbunjen i neveseo,
I pozdravljam.
Njihove se kose kao žitno klasje zatalasaju.
One spuste vez na koljena.

I slatko mi se smiješe, bezbrižno:
I ona s crnim očima, i baršunastim,
I ona s očima zelenim
Kao trava proljetna poslije kiše.

Odlazeći od njih, zanesen,
Mene muče vrele žudnje.

Mene more misli uzaludne
Na te mlade žene pod orahom.

Propala ljubav ne nosi se na put
Kao sto nosis kovcege i sveznje.
U spomenima zivot samo spava;
Kad probudi se — oni budu ceznje.
Putujes dane i putujes noci:
Oni su tvoje drustvo u samoci.
U zanosima, lutanju daleku
Oni te naglo zabole, zapeku.
Otides dalje. Oni dublje riju
I glumljenu ti radost tiho piju.
Na dnu ti srca cuce sumnje; cuju
Micanje svake nade, pa je truju.
Tjeskobama, ljubomorom te muce,
U sutra sjenu bacajuc od juce.

Sve što živi ožiljak ima
još iz detinjstva, poseban, ran.
Da nisam pesnik, ja međ svima
bio bih hulja i lopov znan.

Mršav i rasta odveć malena,
međ decom bio sam uvek heroj,
često, često nosa razbijena
vraćo sam se pod krov svoj.

Uplašenoj majci, kad pred nju banem,
reč ceđahu usne krvavo-tmaste:
«Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste.»

Pa i sada, kada se bez traga,
onih dana krv vrela smirila,
nespokojna neka drska snaga
na poeme moje se izlila.

Na već zlatne literarne hrpe;
i u svakom retku što se vije
ogledaju se nekadanje crte
kavgadžije, nemirka, delije.

Ko i nekad imam hrabrost mušku
al nov korak moj se drukče sluša…
Dok mi nekad razbijahu njušku,
sada mi je sva u krvi duša.

Ne velim više majci okrvavljen,
već tom šljamu što cereć se raste:
«Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste.»

Gizdava gospo, vi ste uzdah moj!
Kada vas vidim, zar me kida vrući;
iz polja, s posla, vracajuć se kući
ko luđak idem vičuž oja oj.

Trčim i trčim, pustivši volove
i kad ne radim, moje misli plove
za vama to ste dičnija od zlata,
ko potočnica miljem ste bogata,
ko cvijet brnistre okrunjena sjajem.

Ako vam, gospo, sve to srce dira,
s prozora vašeg pogledajte na me,
a ja vam, evo, za uzdarje dajem:
svinjčetu vašem punu korpu žira,
teletu vasšem punu korpu slame.

A vama, gospo duše umiljate,
vama donosim košaru salate.

(Nepoznati pjesnik, 14. st, Italija)

Kada ti budem rekao da je tvoj trbuh
Sunce sa dna mora,

Kada ti budem rekao da se tvoje grudi
Otvaraju kao dva krila na snjegove djetinjstva,

Kada ti budem rekao da su tvoje oči
Čavli jedne nedostupne zastave,
Tvoja usta neistrošiva vatra staklenog plafona,
Tvoja stopala negacija tla,

I kada ti budem rekao da tvoja koljena otkrivaju
Taštinu oblutka
Nemoć vremena
I da tvoji nokti čine smiješnim ono što je korisno,

I kada ti budem rekao da me je pred tobom stid
Mojih mišića i mojih riječi,

I kada ti budem rekao da stiskajući te
Mislim na komore ratničke
U gomilama mlitavim,
Da tada sažaljevam tvoje tijelo na mukama
I da eksplodiram u tebi ko što se sudi,

I kada ti budem rekao da bjesnim
Što vidim tvoju vodu uvijek netaknutu
Kada se još jednom ogledam u tebi
Prije nego što odeš da žuboriš ne znam gdje,
Da ti ne opraštam
Što nisi slomljena, rasuta
Pomiješana s pjenom moje krvi,
Što si netko ko odlazi, ko pozdravlja i ko govori,
Ko gleda drveće i ko misli na smrt,
Neko, shvaćaš li, neko, napolju…

Kada ti budem sve ovo rekao
Ništa ti neće biti rečeno
Što ti netko drugi ne bi mogao reći,
I mi nećemo biti manje osamljeni,
Ti i ja,
Svaki u oklopu svog spola,
Naši bičevi zamršeni, naše lave pomiješane.

Čini mi se ipak da se smiješ u meni
Da ja plačem tvoje suze
Ja koji podižem danak ponosa na tvojoj legendi,
Čini mi se ipak da sam te izmislio
Tebe koja ne možeš da usniš ako nemaš na prstu
Prsten mog imena.

Bilo mi je dvanaest godina,
Prvi put sam sišao do grada
Iz mog sela, tihog i dalekog,
Kad susretoh tebe iznenada.
Eh, dječačke uspomene glupe!
Mala moja iz Bosanske Krupe!

Jesi li me spazila ili nisi,
Zbunjenoga seoskoga đaka,
Svjetlokosog i očiju plavih,
U oklopu od novih opanaka,
Kako zija u izloge skupe?
Mala moja iz Bosanske Krupe!

Naišla si kao lak oblačak,
Tvoj me pogled za tren obeznani,
Zaboravih ime i očinstvo,
Kako mi se zovu ukućani.
Iznevjerih poput sablje tupe.
Mala moja iz Bosanske Krupe!

Tekli tako gimnazijski dani,
Uspomena na te ne ocvala,
Modra Una u proljetne noći
Tvoje mi je ime šaputala.
Lebdjela si ispred đačke klupe,
Mala moja iz Bosanske Krupe.

Brzo minu naše đakovanje,
Lagan leptir sa krilima zlatnim,
Ipak tebe u srcu sačuvah
Kroz sve bure u danima ratnim.
Ta sjećanja mogu l’ da se kupe,
Mala moja iz Bosanske Krupe?

Sad je kasno, već mi kosa sijedi,
Gledam Unu, ćuti kao nijema,
Zalud lutam ulicama znanim,
Sve je pusto, tebe više nema.
Ej, godine, nemjerljive, skupe!
Zbogom, mala, iz Bosanske Krupe!

Od tebe sam udaljen onoliko
koliko ti to želiš,
a ako si tužna, pogledaj, i ja sam takodje.
Nema vetra bez tvoga mirisa,
niti u meni išta peva a da to nije Lejla,
ni jedno sećanje u meni nije traga ostavilo
jer je u tebi svo moje biće nestalo…

Ko sam ja? Jedan prosjak,
koji peva zbog tebe,
voljena, tako daleko, blizu, čujes li me?
Od robovanja životu ja sam slobodan,
pa je moja bol takodje i moja sreća.
Jedan utopljenik, žedan u oluji bola i užitka,
jedan noćni slepac sam ja,
koji se suncu nada…
Moja duša si ti, a ja sam tvoja,
dve duše smo mi, a ipak smo samo jedna,
dve zagonetke, a jedno rešenje za oboje,
da svako na zemlji za drugim pati.
Ovaj put smo deset koraka odvojeni,
premda smo jedno u drugom prepoznatljivi.
Ipak ovde, što je jedno,
mora se kao dvoje pojaviti,
i ne sme se vec sada u jedno udružiti.
Nema puta koji telo drugom telu vodi,
samo duša duši moze putovati…
Srce je večno, jer tebe voli,
smrt je tamo, gde ti nisi.
Ja ostajem zdravo, dokle god si ti u meni,
jer deo mog večnog zivota, to si ti…

Kako da zadržim dušu svoju
da se k tvojoj ne vine? kako bih je
preko tebe uznio u visine?
O, kako bih je skloniti htio
uz nešto izgubljeno na dnu tmine,
na jedno mjesto, strano i tiho,
čiji se talas ne bi raznjiho
kad se talasaju tvoje dubine.
Al’ sve što dirne tebe i mene,
ko gudalo nas zajedno prene.
Glas dviju struna, o mi to jesmo!
Čijeg smo samo to glazbala zvuci
i koji nas svirač drži u ruci?
O, slatka pjesmo!

Na mene misli u proljecnoj noci,
Na mene misli svake ljetne noci,
Na mene misli u jesenjoj noci
Na mene misli svake zimske noci.

Nek nisam s tobom, nek sam u samoći,
Nek sam daleko i ne mogu doći,
Svoj san o meni ipak predaj noći
U hladnjikavoj posteljnoj mirnoći,

Što godi kao more mekih noći.
Dok traje dan, ne misli nikad na me,
Dan sve okrene tumbe, pun galame,
Uz vinske čase i dimljive tame
Viziji dana iskopa mnoge jame
težnje tvog dana neka hrle same
Ali u noći uvek misli na me.

Osjećas li, kroz zov sirene,
Kroz vjetar koji oblacima krene
Svu patnju moju, i šta si za mene
Tamo, u sobi gde su uske sjene,
Gde sklapaš oči, jer pune su žene
Bola i sreće sto se časom smjene.

Preklinjem te u tihoj tišini,
Ili uz tutanj kiše u visini,
Ili u sniježnoj blistavoj bjelini,
Il kroz san sto se ko java čini
Na mene misli u proljećnoj noći,
Na mene misli svake ljetne noći,
Na mene misli u jesenjoj noći,
Na mene misli svake zimske noći.