Category Archives: Umjetnost

Pomozi mi da jacem kazem istinu u brk,
i da ne slazem nejaceg da bi zasluzio aplauz.

Poduci me da volim ljude kao sto volim sebe,
i da mjerim sebe kao sto mjerim druge.

Ne dozvoli da postanem gord ako uspijem,
niti razocaran ako ne uspijem,
nego me uvijek podsjeti da je neuspjeh iskustvo koje prethodi uspjehu.

Poduci me da je tolerancija najaci stepen snage,
i da je osvetnicka zelja prava manifestacija slabosti.

Ako ljudima nazao ucinim daj mi snage da se izvinim.
a kada ljudi meni nazao ucine, podari mi snage oprosta.

Ako mi memorija oslabi, ucini da zaboravim ljudska zla meni nanesena,
i da ne zaboravim njihova dobra meni ucinjena.

Ako te zaboravim Boze, ne zaboravi ti mene.

Po nebesima oblaci plove,

nad poljima zavija vetar ljut,

majke moje sin izgubljeni

kreće preko njiva na put.

Preko druma leprša lišće,

iz krošnje ptičiji se ori poj –

negde iza planina mora

biti daleki zavičaj moj.

Ja imao sam drugu; U nje kosa vrana

i mirne ruke behu i obrazi beli,

pa snevah da će jednom moja stara rana

u ljubavi toj novoj moći da zaceli;

Al’ u srce mi zaviri ta divna žena

i u njem sliku tvoju vide jednog dana,

pa od mene ode suzama oblivena.  

Dok šumnim ulicama šetam,

il’ ulazim u prepun hram,

nerasudne mladiće sretam,

ja samo jednu miso znam.

Ja kažem: godine će stići,

i svi, koliko ima nas,

pod večne ćemo svode sići

i već je nekom blizu čas.

Kad vidim hrast nasred poljane,

ja mislim: starina će ova

preživeti i moje dane,

ko dane mojih pradedova.

Detence pomilujem često

i reknem “zbogom” u taj mah:

Ja tebi dajem svoje mesto,

ti bićeš cvet, ja biću prah.

I svaki dan, i svaki minut

ja pratim kao kobnu nit,

sve čekam da l’ će slutnja sinut

o času gde je kraj moj skrit.

I gde će doći smrt po mene?

O, dođi negdje iznenada,
Ko talas zraka s lipe cvjetne
Za polusvijetle noći ljetne,
Sva živa, žarka, bujna, mlada,
Sa vrelom krvcom strasti sretne!

Ne znadem medna imena ti
I ne vidjeh te nikad divnu;
Ko slavuj željno tebe zivnuh,
I ljubav vabi milostivnu.

O, dođi, željo odvijeka,
Srdaca sviju žuđen trenu,
Što život budiš svud i svemu,
I koju srce čeka, čeka,
Da l’ kreće otkud plašna k njemu.

Ti, koja griješ micaj svaki,
Neutažena žudnjo svega,
Što smrtnim ovim putem bjega
Ko oblak sitan, mali, laki,
Što razić će se iza brijega.

O, dođi žurno, neviđena,
Došumi dršćuć iz daljine
Na snenoj zraci mjesečine
I stav’ mi ruku na ramena,
Zagrli mene sred tišine!

I sakrit ću vruća lica
U topli baršun žudna tijela,
Na opojna ti njedra bijela,
Nek nagli tvoj me dah golica
I opija me ispod čela.

O dođi negdje iznenada,
Raširi švrste ruke dvije,
U nesvjestici da se snije,
U zaboravi strašna sklada,
U velepjesni materije…

Da, mi nećemo lutati više

u kasnoj noći ti i ja,

i zalud srce ljubavlju diše

i mesečina još uvek sja.

Jer duša kreće već iz grudi

uz mač što hrli sad u boj;

za predahom mi srce žudi,

i ljubav traži kraj već svoj.

I zalud noć sva voljenjem diše

i zalud njoj će uskoro kraj,

nas dvoje neće lutati više

uz mesečine blistav sjaj.

Cveće zla CXIV

Prelepa, golih ramena, pušta vlasi

do ruba čaše, da ih vino kvasi.

Kandže ljubavi, otrov, spletke glupe

skliznu sa granitne joj kože, i otupe.

Smeje se smrti, razvratu se ruga,

tim zlotvorima, čija ruka gruba

iako sve čačka, nikad ne bi smela

da ospori slavu njenog čvrstog tela.

Gazi ko boginja, spava ko sultanija;

s uživanju je od paše odanija,

ruke joj pune dojki, okom zove

u širok zagrljaj sve ljudske sinove.

Dobro zna ta deva jalova, nesveta

a ipak potrebna za opstanak sveta

da lepota tela dar je vrhoviti,

pa za svaku gadost oprost će dobiti.

Pojma ne ima o čistilištu, ni raju,

pa kad u noć crnu uroni na kraju,

gledaće, ko novorođenče kad kroči,

bez mržnje, bez kajanja, smrt pravo u oči.

Bio jednom jedan kadet,

crvenom kapicom beše snabdet.

Osim te kapice što pripade kadetu

ni trunke crvenog u njegovom svetu.

Revolucija je negde – ču kadet – začeta,

al je kapica još uvek na glavi kadeta.

Ko bubreg u loju živeli za kadetom kadet,

i otac kadetov i kadetov praded.

Podiže se jednom neki silni vetar,

u parčiće razdra kapicu kadeta,

i on ostade crn. Videć’ ga gde šeta,

vuci revolucije ščepače kadeta.

Zna se u vukova kakva je dijeta:

zajedno sa manžetama proždraše kadeta.

Kad se budeš bavio politikom, dete,

ne zaboravi priču o ovom kadetu.

Krasna li je kad cvrkuće veselo
dok se u postelji rvemo ludi
stidimo se a ona me grli vrelo
usne mi ispija dok zora rudi
Rekoh joj: O, sudbino, o, dome moj,
u zagrljaju i poljupcu nema bludi.