Category Archives: Umjetnost

Hiljade i hiljade godina

Ne bi bilo dovoljno

Da se opiše

Kratki sekund večnosti

U kome si me ti poljubila

U kome sam te ja poljubio

Jednoga zimskog praskozorja

U Parku Monsuri u Parizu

U Parizu

Na Zemlji

Na Zemlji koja je zvezda

Ako možeš da sačuvaš razum kad ga oko tebe

Gube i osuđuju te;

Ako možeš da sačuvaš veru u sebe kad sumnjaju u tebe,

Ali ne gubeći iz vida ni njihovu sumnju;

Ako možeš da čekaš a da se ne zamaraš čekajući,

Ili da budeš žrtva laži a da sam ne upadneš u laž,

Ili da te mrze a da sam ne daš maha mržnji;

I da ne izgledaš u očima sveta suviše dobar ni tvoje reči suviše mudre;

Ako možeš da sanjaš a da tvoji snovi ne vladaju tobom ,

Ako možeš da misliš, a da ti tvoje misli ne budu (sebi) cilj

Ako možeš da pogledaš u oči Pobedi ili Porazu

I da, nepokolebljiv, uteraš i jedno i drugo u laž;

Ako možeš da podneseš da čuješ istinu koju si izrekao

Izopačenu od podlaca u zamku za budale,

Ako možeš da gledaš tvoje životno delo srušeno u prah,

I da ponovo prilegneš na posao sa polomljenim alatom;

Ako možeš da sabereš sve što imaš

I jednim zamahom staviš sve na kocku,

Izgubiš, i ponovo počneš da stičeš

I nikad, ni jednom reči ne pomeneš svoj gubitak;

Ako si u stanju da prisiliš svoje srce, živce, žile

Da te služe još dugo, iako su te već odavno izdali

I da tako istraješ u mestu, kad u tebi nema ničega više

Do volje koja im govori: Istraj!

Ako možeš da se pomešaš sa gomilom a da sačuvaš svoju čast;

Ili da opštiš sa kraljevima i da ostaneš skroman;

Ako te najzad niko, ni prijatelj ni neprijatelj ne može da uvredi;

Ako svi ljudi računaju na tebe ali ne preterano;

Ako možeš da ispuniš minut koji ne prašta

Sa šezdeset skupocenih sekunda,

Tada je ceo svet tvoj i sve što je u njemu,

I što je mnogo više, tada ćeš biti veliki Čovek, sine moj.

Evo zlatnog horizonta razuma
Jednom meni ludilo i u mojim prstenovima slobode
Meni odsustvom i užasom
Pokretna i čudna čar
Promene i zaborava

Ja ću te oteti, od svih zemalja, o svih nebesa
Zato što mi je šuma – kolevka, a grob – grm potkresan
Zato što po zemlji na jednoj nozi šećem
Zato što o tebi pevam – kako niko neće

Ja ću te oteti od svih vremena i noći svih
Od svih zlatnih zastava, od mećeva svih
Ključeve ću baciti, pse oterati sa trema
Zato što sam u noći vernija od psa verna

Ja ću te oteti od svih žena – što da uvijam? –
Nećeš biti ničiji muž, ni ja žena ničija
I u poslednjem trenu, uzeću te – ne pričaj! –
Od onog s kojim Jakov u noći skita

Al dok ti ruke ne skrste na grudima –
O prokletstva! – u tebi još tvoje krvi ima:
Dva tvoja krila u etru traže lek
Tebi je svet – kolevka, a grob – svet.

Od početka vremena,
volio sam te, voljela si me.
Ja sam bio Grk, ti Trojanka,
Trojanka, ali ne Helena.
Iskočio sam iz drvenog konja
kako bih ubijao tvoje.
Ubijao sam, svađali smo se, umrli smo.

Postao sam Rimski vojnik,
progonitelj kršćana.
Na vratima katakombi
sreo sam te opet.
Ali kada sam te vidio kako padaš
gola u Koloseumu
a lav ti se približava,
očajnički sam ga zaskočio
i lav nas je oboje pojeo.

Slijedeće, bio sam Maurski gusar,
devastator Tripolija.
Zapalio sam fregatu
na kojoj ti krila si se od
bijesa moje brigantine.
Ali kada sam te htio dograbiti
uzeti te za moju robinju,
prekrižila si se i zatjerala
nož kroz svoje srce.
Kasnije opet, u sretnijim danima,
bio sam zavodnik u Versaillesu,
lukav i razvratan.
Ti snivala si postati opaticom …

Provukao sam se preko zida samostana
ali teška politika
odvela nas je na giljotinu.

Ove dane sasvim sam moderan:
plešem, trčim, treniram.
A imam i novac u banci.
Ti si sada zanosna plavuša:
plešeš, trčiš, treniraš.
Ništa od toga ne sviđa se tvom ocu.
Ali nakon tisuću preokreta, svih iznenadnih,
ja, jedan od Paramountovih filmskih heroja,
grlim te, ljubimo se, vjenčamo se.

Divno je, ljubavi, znati da si ovdje u noći,

nevidljiva u svom snu i ozbiljno osamljena

dok rasplićem svoje brige kao mreže zapletene.

Odsutno, tvoje srce plovi snovima,

ali tijelo ti diše tako napušteno,

tražeći me uzalud, dopunjujući moja san

kao biljka što se udvostručuje u sjeni.

Uspravna, bit ćeš druga što će živjeti sutra,

ali od onih granica izgubljenih noći,

od ovog biti i ne biti u kojem se nalazimo

nešto ostaje i vodi nad svjetlu života

kao da je pečat sjene obilježio

vatrom svoja tajnovite stvorenja.

Ništa, stih čedni, ova pena
Da naznače tek sjaj pehara:
Tako daljinom kao para
Nauznak tone roj sirena.

Mi plovimo, o nebrojena
Družbo, za mene krma stara
Vi slavni pramac koji para
Val gromova i nevremena.

Pjanost mi krasna daje daha
Ljuljanjem njenim da bez straha
Zdravicu držim tu uspravno

Samoćo, hridi, zvezdo vedra
U ime svega što je ravno
Brižnosti beloj našeg jedra

12

Za neke je sreća za živoga veka.

Drugi, pak, kažu: „Raj na nebu čeka“.

Troši to što imaš, pusti veresiju,

slatka je muzika sa bubnja daleka*.

13

Ruža mi reče: „Osmehom tvojim

pozdravi svet u kojem stojim.

Svileni veo pašće sa mene

i vrt biće posut čarima mojim“.

Nemoj se zadovoljiti pričama.

Načinima na koji su se stvari odvijale za druge.

Razvij svoj vlastiti mit.

Budi zahvalan za svakog koga sretneš, jer svako je poslan kao vodič s one strane.

Hiljadu polu-ljubavi mora biti odbačeno, kako bi se jedna celovita povela kući.

Ovo mesto je san. Samo spavači ga smatraju stvarnim. Tada smrt dođe poput zore,

i ti se probudiš smejući se onome za što si mislio da je tvoja tuga.

Pleši, ako si sa sebe skinuo zavoje.

Usred borbe, pleši.

Pleši u svojoj krvi.

Pleši, kad si savršeno slobodan.

Hajdemo pobeći,

od svih pametnih ljudi,

koji stavljaju reči u naša usta.

Hajdemo samo reći

što naša srca žele.

Zaboravi sigurnost. Živi tamo gde se bojiš živeti.

Dolina mala to bješe prije

U kojoj ljudi bilo nije;

Pođoše u rat jednog trena

Slijedeći zvijezde blagih zjena

Što s plavih kula noću skreću

Stražarski pogled svoj ka cvijeću,

Dok cijelog dana među njima

Sunce u lijenim leži snima.

Posjetilac će priznati sada

Da tužnom doli nemir vlada.

Sve osim zraka što, sve teži,

Nad magičnom samoćom leži.

Stabla bez vjetra, da im gib prida,

Drhte ko more koje se kida

Oko maglovitih Hebrida!

Ah, nema nigdje vjetru znaka,

Da hrpu šuštavih oblaka

Nebom od zore gna do mraka,

Nad ljubicama koje mazne

Liče na ljudske oči razne –

Nad ljiljanima koji kriju

Bezimen grob gdje suze liju!

Njišu se: – cure kapi vječne

Iz mirisne im čaške mliječne.

Plaču: – niz stabljike im puze,

Poput dragulja trajne suze.