Mihail Ljermontov – Pesnikova smrt









Pogibe pesnik, rob svoje časti,
Pade pod kletvom jezika zlih,
S metkom u srcu, odmazde žedan,
Sad i dušom ponosnom spi.
Pesnička duša ne podnese
Sitnih uvreda sram;
Ustade protiv celog sveta
I pade boreći se sam.
Pogibe! I čemu plakati sada,
Hvale i suza izlišan je hor,
I čemu žalost i pokajanje
O smrti njegovoj zbor!
Zar niste nekad baš vi gonili
Njegov slobodni divni dar,
Iz obesti raspirivali
Tek ljubomore zapreteni žar.
Radujte se! Poslednjih muka
Podneti nije mogao jad.
Ko baklja utrnu božanski genije,
S vencem na čelu svenu mlad.
Ubica podli srca tvrda
Prekide njegov plemenit dah
I bez milosti na nišan uze
Genija živog – ne bi ga strah!
I nije čudo. Iz tuđine
Ko mnogi, jurnu i on u lov
Za srećom, čašću, činovima,
Zabasa k nama na sudbe zov,
I smejući se, prezirao je
Svetinje naše i sve nas,
Čak i genija božanski glas!
Pojmio nije na kog se digo
U taj krvavi kobni čas ! . .

Pogibe i sad je samo sen,
Podoban onom sanjaru blagom
Što ga opeva s iskonskom snagom
Kako ko ljubomore plen
Ko i on pade pod rukom svirepom.
Zašto ostavi domaće radosti
I prijatelje iskrene, časne,
Sa žarom duše slobodne, strasne,
Što stupi u svet prepun gadosti?
On koji poznade ljude u ranoj svojoj mladosti,
Zašto je verovao njima i njinim lažnim maskama?

Oni mu skidoše venac, na čelo staviše novi,
Uvijen lovorima, al‘ venac patnje trnovi;
Skrivene igle naneše
Svirepo njemu ranu
Krva sa čela mu bleda na crnu zemlju kanu.
Otrovaše mu mučki poslednje njegove dane
Plešuć i šireć spletke o njemu na sve strane,
I on zatvori oči, duboko žedan osvete
I gnevan zbog prevarenih nada sa ovog sveta krete. . .
Prekrasnih pesama zamukoše zvuci
I nikad se neće razlegati više,
Onemela lira u njegovoj ruci,
Divna mu se usta navek zatvoriše.

Vas ja žigošem, nadmene potomke
Podlošću strašnom čuvenih dedova
Što ropskom petom zgaziše odlomke
U igri sudbe propalih rodova !
Vas koji oko prestola puzite,
Slobodi, Geniju, Slavi kobite !
Zakon vas štiti silni, svemoćni,
Sud su i pravda pred vama nemoćni !
Al‘ ima Boga, vi čeda razvrata !
Sudija strašni vas će dostići,
Nepokolebljiv pred sjajem zlata,
Vaše će misli, dela pronići.
Ništa vam neće tad pomagati
Pred njime padati, podlo lagati !
Svu vašu poganu krv uzalud ćete dati
Al‘ krv nevinu pesnika nećete njome sprati!

Crnogorska narodna poezija – Zidanje Skadra





Град градила три брата рођена,
До три брата, три Мрњавчевића:
Једно беше Вукашине краље,
Друго бјеше Угљеша војвода,
Треће бјеше Мрњавчевић Гојко;
Град градили Скадар на Бојани,
Град градили три године дана,
Три године са триста мајстора;
Не могаше темељ подигнути,
А камои саградити града:
Што мајстори за дан га саграде,
То све вила за ноћ обаљује.
Кад настала година четврта,
Тада виче са планине вила:
“Не мучи се, Вукашине краље,
Не мучи се и не харчи блага!
Не мож, краље, темељ подигнути,
А камоли саградити града,
Док не нађеш два слична имена,
Док ненађеш Стојуи Стојана,
А обоје братаи сестрицу,
Да зазиђеш кули у темеља:
Тако ће се темељ обдржати,
И тако ћеш саградити града.”
Кад то зачу Вукашине краље,
Он дозива слугу Десимира:
“Десимире, моје чедо драго,
Досад си ми био вјерна слуга,
А одсаде моје чедо драго!
Хватај, сине, коње у хинтове,
И понеси шест товара блага;
Иди, сине, преко бјела свјета,
Те ти тражи, сине, Стоју и Стојана,
А обоје брата и сестрицу;
Јали отми, јал за благо купи,
Доведи их Скадру на Бојану,
Да зиђемо кули у темеља,
Не би л` нам се темељ обдржао,
И не би ли саградили града.”
Кад то зачу слуга Десимире,
Он ухвати коњеу хинтове,
И понесе шест товара блага;
Оде слуга преко бјела света,
Оде тражит` два слична имена:
Тражи слугу Стоју и Стојана,
Тражи слуга три године дана,
Ал` не нађе два слична имена,
Ал` не нађе Стоје и Стојана,
Па се врну Скадру на Бојану,
Даде краљу коње и хинтове,
И даде му шест товара блага:
Ја не нађох два слична имена,
Ја не нађох Стоје и Стојана.”
Кад то зачу Вукашине краљу,
Он подвикну Рада неимара,
Раде викну три стотин` мајстора:
Гради краље Скадар на Бојани,
Краље гради, вила обаљује,
– Не да вила темељ подигнути,
А камоли саградити града!
Па дозивље из планине вила:
“Море, чу ли, Вукашине краљу,
Не мучи се и не харчи блага!
Но ето сте три брата рођена,
У свакога има вјерна љуба;
Чија сјутра на Бојану дође
И донесе мајсторима ручак,
Зиђите је кули у темеља:
Тако ће се темељ обдржати,
Тако ћете саградити града.”
Кад то зачу Вукашине краљу,
Он дозива два брата рођена:
“Чујете ли, моја браћо драга,
Ето вила са планине виче,
Није вајде што харчимо благо,
Не да вила темељ подигнути,
А камоли саградити града!
Још говори са планине вила:
Ев` ми јесмо три брата рођена,
У свакога има вјерна љуба;
Чија сјутра на Бојану дође
И донесе мајсторима ручак,
Да ј` у темељ кули узидамо:
Тако ће се темељ обдржати,
Тако ћемо саградити града.
Но је л“, браћо, Божја вјера тврда
Да ниједан љуби не докаже,
Већ на срећу да им оставимо,
Која сјутра на Бојану дође?”
И ту Божју вјеру зададоше
Да ниједан љуби не докаже.
У том их је ноћца застанула,
Отидоше у бијеле дворе,
Вечераше господску вечеру.
Ал` да видиш чуда великога!
Краљ Вукашин вјеру погазио,
Те он први својој љуби каза:
“Да се чуваш, моја вјерна љубо!
Немој сјутра на Бојану доћи,
Ни донијет` ручак мајсторима,
Јер ћеш своју изгубити главу,
Зидаће те кули у темеља!”
И Угљеша вјеру погазио,
И он каза својој вјерној љуби:
“Не превар` се вјерна моја љубо!
Немој сјутра на Бојану доћи,
Ни донијет` мајсторима ручак,
Јера хоћеш млада погинути,
Зидаће те кули у темеља!”
Млади Гојко вјеру не погази,
И он својој љуби не доказа.
Кад ујутру јутро освануло,
Поранише три Мрњавчевића,
Отидоше на град на Бојану.
Земан дође да се носи ручак,
А редак је госпођи краљици.
Она оде својој јетрвици,
Јетрвици, љуби Угљешиној:
“Чу ли мене, моја јетрвице!
Нешто ме је забољела глава,
Тебе здравље! пребољет“ не могу;
Но понеси мајсторима ручак.”
Говорила љуба Угљешина:
“О јетрво, госпођо краљице!
Нешто мене забољела рука,
Тебе здравље пребољет“ не могу;
Већ ти збори млађој јетрвици.”
Она оде млађој јетрвици:
“Јетрвице, млада Гојковице!
Нешто ме је забољела глава,
Тебе здравље! преболјет“ не могу;
Но понеси мајсторима ручак.”
Ал`говори Гојковица млада:
“Чу ли, нано, госпођо краљице!
Ја сам рада тебе послушати,
Но ми лудо чедо некупато,
А бијело платно неиспрато.”
Вели њојзи госпођа краљица:
“Иди,” каже, “моја јетрвице,
те однеси мајсторима ручак,
Ја ћу твоје изапрати платно,
А јетрва чедо окупати.”
Нема шта ће Гојковица млада,
Већ понесе мајсторима ручак.
Кад је била на воду Бојану,
Угледа је Мрњавчевић Гојко;
Јунаку се срце ражалило,
Жао му је љубе вијернице,
Жао му је чеда у колијевци
Ђе остаде од мјесеца дана;
Па од лица сузе просипаше.
Угледа га танана невјеста,
Кротко ходи, док до њега приђе
“Што је тебе, добри господару,
Те ти рониш сузе од образа?”
Ал` говори Мрњавчевић Гојко:
“Зло је моја вијернице љубо!
Имао сам од злата јабуку,
Па ми данас паде у Бојану,
Те је жалим, прегорет не могу!”
Не сјећа се танана невјеста,
Но бесједи своме господару:
“Моли Бога ти за твоје здравље,
А салићеш и бољу јабуку!”
Тад јунаку грђе жао било,
Па на страну одвратио главу,
Не шће више ни гледати љубу;
А дођоше два Мрњавчевића,
Два ђевера Гојковице младе,
Узеше је за бијеле руке,
Поведоше у град да уграде,
Подвикнуше Рада неимара,
Раде викну до триста мајстора;
Ал` се смије танана невјеста,
Она мисли да је шале ради.
Турише је у град уграђиват`;
Оборише до триста мајстора,
Оборише дрвље и камење,
Узидаше дори до кољена:
Још се смије танана невјеста,
Још се нада да је шале ради;
Оборише до триста мајстора,
Оборише дрвље и камење,
Узидаше дори до појаса:
Тад отежа дрвље и камење;
Онда виђе шта је јадну нађе,
Љуто писну како љута гуја,
Па замоли два мила ђевера:
“Не дајте ме младу и зелену!”
То се моли, ал` јој не помаже,
Јер ђевери у њу и не гледе.
Тад се прође срама и зазора,
Паке моли свога господара:
“Не дај мене, добри господару,
Да ме младу у град узидају!
Но ти прати мојој старој мајци:
Моја мајка има доста блага,
Нек ти купи роба ил` робињу.
Те зидајте кули у темеља.”
То се моли, но јој не помаже.
А кад виђе танана невјеста
Да јој више молба не помаже,
Тад се моли Раду неимару:
“Богом брате, Раде неимаре,
Остави ми прозор на дојкама,
Истури ми моје б` јеле дојке,
Када дође, мој нејаки Јово,
Каде дође, да подоји дојке!”
То је Раде за братство примио,
Остави јој прозор на дојкама,
Па јој дојке упоље истури,
Каде дође нејаки Јоване,
Каде дође, да подоји дојке.
Опет тужна, Рада дозивала:
“Богом брате, Раде неимаре,
Остави ми прозор на очима,
Да ја гледам ка бијелу двору
Кад ће мене Јова доносити
И ка дворy опет односити.”
И то Раде за братство примио,
Остави јој прозор на очима,
Те да гледа ка бијелу двору
Каде ће јој Јова доносити
И ка двору опет односити.
И тако је у град уградише,
па доносе чедо у кол`јевци,
Те га доји за неђељу дана,
По неђељи изгубила гласа;
Ал` ђетету онђе иде храна:
Дојише га за годину дана,
Како таде, тако и остаде,
Да и данас онђе иде храна:
Зарад чуда и зарад лијека,
Која жена не има млијека.

Kenneth Patchen – “Fakultet” uličnog ugla

Slijedeće će nas godine prekriti trava groba.
Sada stojimo, i smijemo se;
Promatramo djevojke kako prolaze;
Kladimo se na spore konje; pijemo jeftini gin.
Nemamo što raditi; nigdje poći; nikoga.

Prošla je godina bila prošla godina, ništa više.
Ne bjesmo mlađi tada; niti smo sada stariji.

Uspijeva nam da izgledamo poput mladića;
Ništa ne osjećamo iza svojih lica, ni ovo ni ono.

Vjerojatno nećemo biti posve mrtvi kad umremo.
Nikad nismo nešto u potpunosti bili, čak ni vojnici.

Mi smo izvrijeđani, brate, napušteni dječaci.
Mjesečari u mračnoj i strašnoj zemlji,
Gdje je samoća prljavi nož na grkljanu.
Hladne nas zvijezde promatraju, pobro,
Hladne zvijezde, i kurve.

Marina Cvjetajeva – Oteću te

Oteću te od svih zemalja, od svih nebesa,
Zato što šuma zipka mi je, šuma je i za lijesa.
Zato što mi na zemlji stoji tek jedna noga,
Zato što ću te opjevati ljepše od bilo koga.

Oteću od svih vremena, svih noćnih tmača,
Od svih zlatnih zastava, od svakog mača,
Baciću ključeve, psa otjerati sa trijema,
Jer psa vjernijeg no ja u zemnoj noći nema.

Oteću te svih drugim – od jedne, nikada
Nećeš biti ničiji ženik, ni ja ničija mlada.
Na posljednjem sporu – umukni! – uzeti hoću
Tebe od onog s kim se Jakov borio noću.
Ali dok ti prste ne skrstim na prsima –
O prokletstva! – ti sebi ostati ti imaš,
U eter naciljana su dva tvoja krila,
Jer svijet tvoja je zipka, svijet je i mogila!

												

Robert Lowell – Na prodaju

Ta jadna sramežljiva igračka,
uređena rasipnom odbojnošću,
nastanjena tek godinu dana –
vikendica oca moga u Beverliju
na prodaju je stavljena
mjeseca istog kad je umro.
Prazno, raskriljeno, prisno
njeno gradsko pokućstvo
ko da stojeć na vršcima prstiju
čeka špeditere
iza pogrebnika.

Spremna, u strahu da će
živjeti sama do osamdesete,
majka je izgubljeno na prozoru krzmala
kao da je ostala na vlaku
postaju više od svoga odredišta.


												

Prever – Vrt

Ne bi hiljade i hiljade godina

dovoljne bile

da osjete

mali trenutak vječnosti

Kad si me poljubila

Kad sam te poljubio

Jednog svjetlucavog zimskog dana

U parku Monsuri u Parizu

U Parizu

Na zemlji

Na zemlji koja je samo jedno nebesko tijelo

Marianne Moore – Tišina

Moj otac je znao reći,
„Viši ljudi nikada ne čine duge posjete,
niti im se treba pokazivati grob Longfellowa
ni stakleno cvijeće u Harvardu.
Samopouzdani kao mačka –
koja odnosi svoj plijen k sebi
dok joj mlitavi mišiji rep viri kao žniranac iz usta,
oni katkad uživaju u samoći,
i mogu se ušutkati
govorom, koji bi ih očarao.
Najdublji osjećaj uvijek se odaje u tišini,
ne tišini, već u suzdržanju.“
A nije bio neiskren rekavši: „Neka moja kuća
bude tvoje svratište!“

Svratišta nisu stanovi.

Hafiz – Gazela 326

 

Očekujem spajanje s tobom,

da se života odreknem,

ptica sam rajska,

da iz zamke svijeta izletim.

 

Zaklinjem te, ko’ roba me svoga primi,

pa da se vlasti zemaljske odreknem.

 

O Bože, od oblaka vodilja kišu pošalji,

prije no što poput prašine nestanem.

 

Na mom grobu s vinom i sviračem sjedi,

da za mirisom tvojim iz groba plešući ustanem.

 

Ustani i pokaži se, o ljepoto krasna stasa!

da se života i svijeta odreknem, plešući ustanem.

 

Iako sam ostario, čvrsto me zagrli,

da kraj tebe zorom pomlađen ustanem.

 

Na dan smrti, daj mi da se časkom s tobom sretnem,

da ko’ Hafiz, od života se, i svijeta okrenem.