Category Archives: Umjetnost

Preblizu sam da bi me sanjao.
Ne lepršam nad njim, ne bježim mu
pod korijenje drveća. Preblizu sam.
Mojim glasom ne pjeva riba u mreži.
S mog se prsta ne ne skida prsten.
Preblizu sam. Velika kuća gori
a ja ne vičem upomoć. Preblizu,
da bi na mojoj kosi zvonilo zvono.
Preblizu da bih mogla ući kao gost
pred kojim se razmiču zidovi.
Više nikad neću tako lako umrijeti,
tako posve izvan tijela, tako besvjesno,
kao nekad u njegovu snu. Preblizu sam,
preblizu. Čujem psiku
i vidim ljeskavu ljusku te riječi,
nepomična u zagrljaju. On spava,
pristupačniji u ovom trenu jednom viđenoj
blagajnici putujućeg cirkusa s jednim lavom
nego meni koja ležim uza nj.
Za nju se sada u njemu prostire riđolisna
dolina, zatvorena osnježenom planinom
u plavetnom zraku. Ja sam preblizu
da mu s neba padnem. Moj krik
samo bi ga probudio. Jadna,
svedena na vlastitu pojavu,
a bijah breza, bijah salamandra,
i svlačih sa sebe vrijeme i atlas
prelijevajući se bojama kože. Mogla sam
milostivo iščezavati pred začuđenim očima,
što je blago nad blagom. Blizu sam,
preblizu, da bi me sanjao.
Ispod glave usnulog izmičem ruku,
utrnulu, punu nestvarnih iglica.
Na vršku svake od njih, da ih prebrojiš,
svrgnuti sjede anđeli.

Ona stoji na mojim očnim kapcima
I njene kose mrse se u moju
Njeno tijelo oblikuje moju ruku,
Ona je boje mojih očiju,
Ona se utapa u moju sjenku
Kao kamen u nebo.

Ona ima uvijek otvorene oči
I neda mi da spavam.

Njeni snovi pri punoj svetlosti
Mogu sunce da ispare,
Zbog njih se smijem, plačem i smijem,
I govorim, a ništa ne kazujem.

pB

Kad ostarim nosiću haljinu boje purpura
I crveni šešir koji ne ide a i ne stoji mi,
trošiću penziju na piće, letnje rukavice i satenske
cipele.

I pričati kako nemam para ni za hleb.

Kad se umorim sešću na ivičnjak,
sakupljaću reklamne uzorke po radnjama i pritiskati
alarmnu dugmad.
Vući štap uz gelendere
nadoknadjivaću propušteno u trezvenoj mladosti.

Izlaziću na kišu u kućnim papučama
Brati cveće po tudjim baštama
gomilaću pera, olovke i druge tričarije
I početi da pljujem.

A sad još moramo paziti da nam odeća ne pokisne
Plaćati na vreme kiriju i ne psovati na ulici
Pružati dobar primer deci
pozivati prijatelje na večeru i čitati novine.

A možda bi trebalo da se već pomalo pripremam
Da ljudi koji me znaju ne budu iznenadjeni
Kada odjednom ostarim i počnem u purpurno da se odevam.

Dušu mi pokloni.
Mene rastužuju ti krvi požari
što iza sebe ostavljaju pepelište,
te oluje što nište
ženina snevanja blaga.
Dušu mi pokloni,
u ljubavi ja bih htela
do u večna vremena
da sve ostavlja traga.

Dušu mi pokloni.
Meni je malo taj trenutak zaborava,
to nestrpljivo krvi htenje.
Dušu mi, dušu pokloni,
od iskona u meni spava
čežnja plamena za večnim,
za ljubavi trajanjem
i uznesenjem.

Ja sam žena i ne čeznem samo
za vrelim ljubavničkim bdenjem
posle kojeg duša pada;
htela bih u zagrljaju da doživim
svetle snove
i pijanstvo onog mutnog sklada
što ljubav se zove.

Htela bih da se ne izgubi
nijedan naš trenutak
da svaka naša milošta se stvori
u kakav život, pa ma malen bio
kao grumen večitog zlata,
da mi duša blista posle zagrljaja
kao julska nebesa zvezdama krcata.

Dušu mi pokloni.
Pričaj mi svoje snove u tami,
pričaj mi detinjstva sećanja.
Želi i ti da budeš uza me
do poslednjeg dana.
Dušu mi pokloni i zadnju joj
česticu svaku
i najlakši dašak svaki
njenog bezdana.

O daj mi svojih suza,
noćnih nejasnih muka,
pričaj šta srce ti najčešće sanja.
Drhti od iznenadnog zvuka
moga koraka i glasa.
Želi i ti u mom zagrljaju
da i posle smrti časa
ostanu ti na mene sećanja.

Jednim komadom ugljena
Mojom okrnjenom kredom i crvenom olovkom
Nacrtati tvoje ime
Zapis tvojih usta
Biljeg tvojih nogu
Na nepoznatom zidu
Na zabranjenim vratima
Urezati ime tvog tela
Dok sječivo moje britve
Ne prokrvari
I kamen ne zavapi
A zid ne utihne kao grudi.

Na talasu plime moćne

oholosti danonoćne –

na veliku tajnu, na san,

sad mi liči život darivan;

znam da san taj nesuvisli

bi pun čedne, budne misli

bića čiji jedan mili deo

moj dah nikad ne bi sreo

da si prošla pored mene

kroz oči mi zatvorene!

Neka mine iz vazduha

ta vizija moga duha;

jer to sjajno vreme sada

nestalo je, a sa njime i nada,

a moj mir kojem se nadah

prođe kao kratki uzdah:

ne brine me  smrt  njena

mišlju mojom  donešena

Ja ne znam kud ovo idu dani moji,
ni kuda vode ove noći moje.
Ne znam.
Ni otkud magla ružna
na sve što se čekalo,
ni otkud nemar jadni
na sve što se radilo,
ni zaborav otkuda,
žalosni na sve što se ljubilo.
Magla.
Ko će da mi kaže noćas, šta meni znače
lica i stvari i spomeni minulih dana?
I kuda idu ovi dani moji
I zašto bije tamno srce moje?
Kuda? Zašto?

Guslara sretoh. Bio je slijep.
Al’ rece: “Sinko, zivot je lijep!”
Zbunih se malko; “Zar zbilja lijep?!”
“Vidjeces, sinko, kad budes slijep!”

Bez vas bi htio reći vam mnogo,

Kraj vas bih htio slušat vas;

No vi šuteć gledate strogo,

A ja sav zbunjen, gubim glas.

I što sad? . . .Riječju neiskusnom

Zanijet um vaš nije mi lako . . .

I sve bi to sad smiješno bilo,

Kad ne bi bilo tužno tako . . .

Ruke su dvije molitve što ištu svoje nebo
To su dvije prijetnje što traže svoga boga.
One su dva druga što često idu u raskorak
Ruke su dva duga pitanja koja
Nemaju kome da se
Povjere.
Ruke bez ruku su siromasi ubogi
Prebacimo ruke s dvije suprotne obale
Njihova sjena u ogledalu voda biće
Virovima radost,
Prebacimo dlanove, prebacimo prste, prebacimo jagodice.

Za most čvršći od stakla, od cementa, od čelika.

Neka preko njega prelaze
Bez ikakve carine
Dragocjenosti

Daha

Pogleda

Poljubaca

I onih krhkih riječi koje se
Mogu reći
Šapatom
Samo.