Category Archives: Oni jašu

Deba pameti poslije bolnice došo ,ali se  nije   promjenio.Podrugivo se sada za pet šest slonova  i sedam osam lavova odjednom,ali nikad više ni jedne pred drotovima nije progovorio.

Znao je da ga čekaju.pa instikte izoštrio.Kupio tamne naočale bez dioptrije i na njih  retrovizore ugradio. Sve misli da sa njima pametnije djeluje.Vidjeli ga šminkeri,pomislili neka nova moda i odjednom vas cijeli grad puna šminkera sa tamnim naočalama sa retrovizirom.Jedina je razlika bila što su šminkerske naočare  imale veliku dioptriju,pa su se šminkeri sudarali sa svačim,posebice sa banderama.

Deba ih natakario.Reko im  da je na zapadu moda ako zatamnoš naočare sa dioptrijom, šest i više, i na njih natandariš retrovizore.Retrovizori daju široki i svestrani fokus misli,a dioptrija prodiranje u bit problema bez pogleda na spoljni svijet.

Tog ljeta se Mojsije nešto ljutno na drotove;zbog Zlate odmurijao petnaest dana.

Nije ni zbog Zlate nego, zbog konzilija.Tako se on opravdavo.Oni svako malo u zatvor.Njemu se čini u inat njemu.Vazda zaglavinjaju kada njega nema.

Uvijek Dobri,Lenji ,Herco i Deba.Omu nisu dirali zbog đozluka,a imo pronicljiv pogled,a Baška Baša imo pune ruke posla ili šta li već ,pa im tada nije pravio društvo.Raspušćenica pun grad.Trebalo je sve to osvojiti i podmiriti.Blentovija skontala da mu je to osnovni životni cilj.E,vala,jes mu neki nijet!

Mojsije se čudio sebi.Ja,vidjelac pravi, a blentovije ne mogu prokužiti. Kad je prvi put posumnjao u sebe,kao da su mu moći oslabile.

Ovako je to počelo.

Prvi put zaglavio Deba isti dan sa njima,ali deset dekika  prije njih i ostao u apsu petanaest dana poslije njih.Ono izašli za par sati.To je ono kad su jahali konje.

Nije ni konje nikad jahao sa njima,ni za njima ,ni ispred ,ni pored njih,jebo ih pas.

To mu najmilija i najsočnija psovka bila.Druge nije imo.Osim jednom kada je opsovao.Jebo vam pas…

Nije sa njima ni lavove vodio na pišanje.To je ono kad su njih  četvorica drugi put otišli u zatvor.Deba opet osto petnaest dana ,a njih trojicu jopet pustiše nakon dva tri sata.

Valja sva  to  ispričati,malo poslije, Mojsije u radu čeka,a naoštrio se.

Nije se ni ligurama niz bob stazu spuštao sa njima.To je ono kad su oni treći put otišli u zatvor. Deba ostao zna se koliko vremena,a oni izašli poslije uobičajenog vremena.

Ovo se još nije dogodilo,ali on zna da će se dogoditi,jedan kroz jedan.On već vidi njih četvoricu kako se spuštaju ligurama sa nekim ženskinjama,điđi-miđi prije,pa điđi-miđi u i niz bob stazu.

I ovo ćemo ispričati kada bude vakat.I zna isto tako jedan na jedan;trojica će izaći ,a onaj konj jedan što nikad neće pameti doći , će opet petnaest dana u centralni otići.

Puco Mojsiju prsluk i za konje,i lavove i ligure i za zatvor.Nije ga briga ni koliko za rahmetli komarca što na slona kidiše.Bolan ,te ti apsane slijedile poslije sedmodnevnih điđi-miđi parti.

Konzilij poprimio moto od Sarajevskih Cigana:

-Nema fešte doli  džidži-midži takar od sedam dana.

Anterije još nisu bile bile prošlost,ali su se oni sve više udaljavali od nevinosti.Ona tek ponekad  bljesne ,kada neka nova ljubav u srce sleti   i prstom upire one bjeline i snove,što polako prolaze.tada oni plaču i ljubav vode.Ove neke nove ženke se čude,ali im ne smeta,jer dobijaju šta žele i što više nikad neće  od drugih dobiti.

Nebeski jahači to rade ,kao da nikad više anterije neće vidjeti.I ne rade to njima.To oni ljubav vode sa Proljećem, Zlatom,Frkom,Jelom Jelom Jelenom,Malom guzom,Kosom,Hanom, Ankicom ili nekim drugim mirisnim đardinom svoje duše..

Te djevojčice su se rađale da bi njihove ljube,žene bile, nalikovale su samoj ljubavi,snovima i cvijeću. Koliko mnogo cvijeća ima,koliko tisuće vrsta ih ima.Niko nikad spoznati neće.Koliko boja, mirisa i valera svega toga,još manje je moguće dokučiti.To bi bilo isto kao zvijezdice  i njine sestrice brojati.Svaka od tih djevojčica je  jedna prekrasna maglica.Imale su samo jednu jedinu manu.Zov majčinstva.Neka.Tako treba.To je najdivnija i načudesnija mana ljubavi.

Bog Milosni je žene obdario ljepotom i sjajem da bi im ljubav muževa darovao.I njihovu njima.

Nikad niko nije čuo za zov očinstva.Njega, muškarcima majčinstvo neuslovljeno poklanja.

Išlo Debu tih petnaest dana centrale ko budalu novine.I tri mjeseca bolnice ,čudo jedno.

Drugi put u bolnicu išo kad je Dobri ležo na maksilofacijali zbog papiloma lingve.Debi neko objasnio da je to neki piklić narasto na jeziku.

Za njim prvo Mojsije,ima šuhu da ima papilom lingve.Doturi ništa ne vide,ali čuli da je Mojsije prorok ,pa ga prime.

Čuli Deba i Herco da je Dobrom  i Mojsiju krenulo ko budalu novine  i otišli da ih  zavedu među pacijente.

Našla se ona ista hablečina koja je Mojsija primila.Herci već tada bol duše iz nosa virila.Prozove ga doktor,ustane Herco  i u ordinaciju.Deba za njim,doktor ga zaustavlja i kaže jedan po jedan.Deba se zavali u smjeh,sliježe ramenima i izlazi.Gleda ga doktor i sam sebi kaže:

-Joj budale,ljudi moji.

To mu  je jedina pametna tog dana bila.

Pita hećim Hercu šta mu je.On odgovara da ima slabo srce i pokazuje nalaze.Ono crno na bijelo dva puta ga hercika strefila.Naglašava da ga svako malo herc strefi,naročito kad Lela Jela Jelena safirli anteriju obuče.

Pita ga doktor  kakve veze imaju anterija i srce.Nikakve, kaže Herco ali njega srce uvijek hekne, kad vidi  Lelu Jelu Jelenu u safir anteriji.

-Što ona ne promjeni safirli i ne obuče drugu.

-Promjeni ona,ali njega srce onda ne strefi.

-To je dobro .-kaže doktor.

-Nije Leli Jeli Jeleni dobro.

-Kako joj nije dobro?

-Zato što onda nju strefi srce.

-Zbog čega nju strefi srce.

-Zato što mene nije strefilo srce.

Doktor ovo ne može razumjeti pa ga jednostavnije pita:

-Ajde ti meni sve polako ispričaj da je to mogu razumjeti.

Herci drago što on obrazovanijeg od ,većme sebe može  nešto naučiti,pa objašnjava,polako i po redu.

-Lela Jela Jelena ti je moja djevojka.Kad joj se primerači, obuče biserli haljinu i mene srce strefi.I sve je u redu.Jes,ja kasnije moram kod hećima,ali šta se može,naviko ja.Ona bi da me poštedi i  ne obuče biserli haljinu i mene srce ne strefi,nego nju srce strefi.Kontaš dotur.

Doktor ne konta,ali kaže kontam.Herco zna da ga hablečina ne razumije i nastavlja.

-Nju herc strefio zato što mene nije strefio,eto to je tako jednostavno.A to mu znači da takara ni i onda nju strefi srce.Ne može joj srce bez takara disat.Zato ti ona uvijek obuče biserli anteriju i mene srce uvijek strefi.

Doktor zino ko peš,ulazi Deba bez kucanja i još se baildiše od  od smijeha i kaže:

-A dotur,ne mere ga čovjek ništa skontat.

Jednom je neko od konzilija natakario Lucu ,sekretaricu onog Julija Wolfa što je drmo supom. Nije htio ,ali moro Srela ga Luca slučajno u gradu,nije ga poznavala.Baš je nešto gadno zasvrbilo.Nije da svrbi, gori ko planine poslijeposlije vulkana..Gospodična uvijek nacifrana bila.Ide ponosno uzdignute glave ,a dolje je svrbi toliko ko da ima svrab u petoj fazi.Dođe joj da vrišti.Ali nije svrbež tek tako sam od sebe nasto.Jok.

Kad se Luci neko svidi ,ona ti svaki dan dvojicu u apsanu šalje, dok ne dobije onog pravog.Ima da ga ima ili ima da ga ima,treće nema.Dobra u svakom pogledu bila,a voljela anamo ono i te kako voljela?Krvnički.Tako je narod olajavo.

Nećemo detalje :ali tu je i perje i kože letjela.Ni sebe ni ikog nije štedjela.Znalo je tu i oguljenih glava pasti.Ni Mujin majmun to ne bi bolje izveo.Zato ona u apsane slala sve,ali ni jednog od kolegija.Nikad ljubomorna nije bila.Znala šta se u gradu radi.Osim onog što se podrugivo.Taj joj na živce išao.Ona taman da zajauče ono joj mamo mamice; kad neki strašni lav joj zaurliče među ušima.I prekinu je u po posla.Dala da se stvar ispita.

Imala moć u supu,haman   ko Wolf.Ako bi se neki jado,levat ili hablečina zaletio i osladio, a ne odradio kao Mujo kraljicu Tereziju ,nije mu gino pržun.Izbirljiva bila,haman  k'o kraljica.Ako izgledom i stasom nije za garde,  nije dobar ni za Lucu.Od 15 do 90 dana zavisno od nezasluga.

Međutim , isto tako, kažu da se niko nije mogo pohvaliti da je povalio.Nije to zbog nekog straha ili đentlemenluka,već jednostavni nisu kružile priče.Tu je nešto bilo sumnjivo.Sa jedne strane se taslači ko kuja u tjeranju,sa druge   je niko tako.

Vidio Deba Lucu.Znao je otprije,vidio joj noge kako su  od zore do podneva izlazila iz onog malešnog auta.Duša mu zatitrala od pomisli na tu ljepotu.Nije se podrigno, nego uzdahno,nježno, čeznutljivo, hajvanski zablenuto.

Čuj,moliću vas lijepo;Deba zaboravio na podrigivanje.Kad je došo kući,podrigno  se deba sa Bjelava :

-Nije ti neka kazna Luco.

Pet u cugu rikno i predevero;da ga ona čuje.Nije ga dopalo ono što se nado.Dopalo ga ono čega se nije nado.

Njoj uopšte nije bitno što se to o njoj pričalo i  pričulo.Ima levata i ljubavnika.Levati misle da mogu, pa nagraišu.Ljubavnici znaju da mogu  čak i više nego što mogu,:takare i ginu i čast ne daju,ako treba i ponovo,ali u zatvor ne idu.Pametna Luca bila imala pet anterija.Joj ljudi moji ne zna se koja je krcatija i koja se više biba.

Samo opet niko ne zna kako anterije izgledaju.Čak ni zaprisegnute tračaruše,sufijke i sihiraste hodže.

U  momentu onog svrbeža ,prolazio pored nje onaj od konzilija.Ovdje usud nema nikakvu ulogu.Usud uvijek djeluje kad svrbež mine ili ne mine.

Ona lagano vrisnu : Upomoć.

Kad Luca vrisne ,to nije glas, to je Maršalovo pojačanje od 220 w.

Plavac doleti. Drot se za šapku se jednom rukom drži,a drugom za pendrek. Gdje gori.Ona ga opauči,gdje će gospođa nasred ulice drotu blentavom govoriti gdje gori.Ne bi on to shvatio.Vodi onog u apsanu.Reko Wolf da ga ja ispitam.Nasamo;ima neke povjerljive informacije,niko ne smije čuti.

No,to je zapisano u jednoj drugoj bajci,pa ćemo pustiti da ona o tome priča.

Mi ćemo samo kraj penijeti,jer smo čuli da ima ljudi da prvo čitaju kraj neke priče,pa onda počnu od početka.Pametni ljudi.Kako ćeš neupućen čitati šta će se desiti?

Čuše Lucu kako zajauka : Joj, mamo mamice.

Nikad se iz grudi ženske visoko rangirane drotovske sekretarice  nije prolomio takav krik bola i očaja.

Izlazi Luca,obučena ko prava žbirica.

Crni lakovani kožni đački kačket,nalik kapetanskoj, ispod koga viri plamena oblajhana kosa.Bakam lice,duge zasjenjene oči i rubinove usne stišavaju reflektorski osmijeh od uha , do uha.

Crni kožni mantil ne baš po pravilu službe.Nešto je  kraći,strukiraniji i utegnutiji.

Kraći da istakne noge što se iz ramena rađaju i u mrežastim crnim najlonkama blješte tako da se tamne naočale protiv pomračenja sunca moraju nabaciti i oči od ljepote zaštititi.

Utegnutiji da se jedre,okrugle bista grudi na razlete i gledaoca ne ošamute,raspamete i obeznane.

Strukiranija i diskretno izvezena tamnijim i svjetlijim nijansama crne svile da podsjeti  dunjaluk da je to njena crna, udovička anterija.Jer prava žena umire pjevajući sa osmjehom na licu kada srce ili medne usne na ljiljan nabija.To poručuje ona knjiga o pticama,ne mi.

U toj ili nekom drugo kita'bu o pticama još piše i da ima njaka druga ptica koja se ubija ,ali se ni na šta ne nabija dok umire.Ubija se da bi se jopet rodila i ponovo na nešto nabijala.Eto šta ti je nauka skontala.Neka se nabija da bi umrla,druga se opet ne nabija,pa umire dabi se rodila ,da se nabija.

A jopet ,neke se nabijaju, ali ne umiru.I opet se nabijaju ,i nikako ne umiru.Ne moš’ se snači,nisi pametan.Ne pristaje ti ništa drugo nego nabijaj,sigurno ne'š mašiti.Ako mašiš , e ond asi nagrajiso jer se upisa u levate.

Ne može ćovjek ništa uhavizati.Joj ludih ptica ili još huđe nauke.Samo bi se nabijali.Aman ko Luca i ubačeni elemenat.Ali oni pametni ; oni se nabijaju i izdišu,ali ne umiru.Nisu ahmaci ,mrijeti dok se nabijaju.Ako ih prekine srce ,prekine.Tu se ne može ništa učiniti,samo pomisliti : i od ljepote se može mrijeti i  onda spokojno riknuti.

Reče  jednom Mojsije  prijateljski nastrojenom ,ali stvarno obrazovanom i  pametnom policajcu,onom Esi Mulhasanoviću skoro pa naša raja:

Jebo te bjeloglavi sup.Mislio se izvući na lešinare.

Čovjek sa zvijezdom na ramenu puko od šege, pa otišao.

Deba zino i  zamislio se.Nikako ne može da ufrštulji i čemu je fol.Moro jeprobat  to   lično ispitati.Zna on ,bez muke nema nauke.Prišo nekom drugom drotu i podrigno se:

-Jebote crnoglavi SUP.

Uvijek mislio orginalnost prije svega.Drot puko od šege.Kad se presto  smijati , za pendrek,dvije tri vaspitne,onako drotovski,krvnički po bubrezina, pa u Debu u  bajbokanu.

Osta Deba petnaest dana u Centralnom.Nikome se nije javlja.Pomalo pišucko krv.Nije stigo da se ikom javi ,čitavo vrijeme konto gdje je pogriješio.Skonto.

Izašo iz centralnog i onom drotu pravo u stanicu i sa vrata se dere:

– Jebo te bjeloglavi sup.

Drot se razvali od šege.Deba taman da bude zadovoljan   sobom,a drot vaspitnu u ruku i hek , onako krvnički,drotovski po beubrezima,sada tri četiri puta.

Deba novu rundu,petnaest dana.Promokrio Deba krv ,ko da se olovkom ponovo počeo u nos spucavati. Prođe mjesec niko ne zna gdje je.On se nikom ne javlja,konta gdje sada pogriješio. Nije mogao dokučiti.

Izađe on iz centrale,menstruacija ne prestaje.Jest manje je obilna i manje ga bubrezi bole,ali ne popušta ni bol, ni krv. Debu nikad ništa nije moglo zaustaviti.Kad on nešto nanieti tako mora biti.Opet pravac kod onog drota i pomirljivo će:

-Reci mi jaro,matere ti žive, gdje sam pogriješio.Ajd’ prvi put razumijem.Ja htio orginalan i različit od Mojsija biti.Drugi put sam od riječi do riječi sve isto ko Mojsije kazo;a ti  mene hek,još jače nego prvi put,pa opet u centralni.

-Kao prvo ,  nisam ti ja jaro. Ja sam drug ili organ,kako ti volja.Kao drugo,nisi oni akcenat stavljo gdje treba, to garant,kao treće nisam te vaspitavao zbog toga,nego zbog tvoga podrigivanja.Čitav grad nas noću zove i budi zbog tvog hrkanja i podrigivanja u snu.Ne može se čestiti policajac, čestito   naspavat. Pala odozgo direktiva,ženskog je roda,prvi put kad nešto policajcu zucneš,makar to samo „a“  bilo,hek vaspitna dva tri puta,pa u bajbok.A ako šta opet porogovoriš postupak ponoviti,koji degenek pride dodati.

Pa se razvali od šege ,pa hek pet šest puta po bubrezima.Deba se bio mnogo razgovorio.Ovaj put je dobro prošo.Nisu ga odveli u centralni nego u bolnicu,osto tri mjeseca.Izvadili mu slijepo crijevo na zdravo.Morali drotovi zabašurit krvave bubrege.

Deba tada bio punoljetan, a nije radio i morao od Muste pjane sa Višnjika posuditi knjižicu. Ovaj dobar i uvijek pijan čovjek bio.Knjižica mu nikad nije trebala.Jebo knjižicu, kad imaš šljivu.Doktori su „ibretili“ kako četrdesetogodišnjak“ izleda ko dvadesetogodišnjak,a Debi drago što tako dobro izgleda.

Jeste da je glavnog doktora Semiza poznavo.Svi ga mi znali. Živio u Derebentu aman do Himzarine.

Himzarina je spoj sa Čapajevom,Jelene Vitas i Sumbul Avde pravila.U tim  ulicama konzilij živio i iz njih na jahanje kretao.

Četiri se ulice na jednom mjestu spajale.Pravi mali trg.Samo još jedna mahala u gradu ima taki spoj.

Puco prsluk Semizu za Debu.Mogo bi ovaj dvaput riknut što bi mu on otfikario crvuljak na tuđi papir.Milicija mu naredila; fikari nepotrebni crvuljak.Bojala se da se bubrezi ne otkriju.

Nedugo zatim Mustu napalo slijepo crijevo.Semiz ga nije htio otvarati zato što je upapirima pisalo : Crvuljak otfikaren,to znači da Musto nema slijepo crijevo.Znao  Semiz i Mustu i Debu,ali htio malo takariti Mustu i uplašiti Debu.

Musto nije mogao dočekati kraj šale i od uplale bubrega rikno.Njegov crvuljak Debi operisali,krvavi Debini bubrezi njemu dohakali.Nikom ništa.Jadni Musto nije imao protekcije kod drotova ko Deba.Njemu je  poetičnije bilo umrijeti od tuđih  bubrega ,nego od ciroze vlastite jetre. Što ti je medicina.I kada se zbuni nekom dohaka.

Čuo Oma za nečuven ulet ,poželio da iskuša  Dobrog u nekoj prilici gdje će on imati kontrolu nad situacijom,nikako da mu se posreći

Jednom on i Oma bili u posjeti jednoj u bolnici.Kosi iznenada pozlilo.Ništa opasno , kažu hećimi. Kad ono tako kažu nika ne izađe na dobro. Ako kažu nije loše ili nije najbolje, to se nekako pregrmi. Alu kad žau nita opasno  ili neko bude natakaren pa rikne, ili neku opasnu boljku prihevto i samo natandaren bude. Riknjavae neminovus poetica garantus.

Vidi one žuju,jes’ dobra, poješću joj nešto ko sogan dolmu,samo  se uvali. Dobri prišao i pita:

Gospođice,da li vi to mene čekate.Da imam ružu sada bih vam je poklonio za današnji dan, a sebe i buket za uvijek, kaže  Prever.

Borka, tako joj ime bilo ,se slatko nasmijala i poklonila mu sebe taj isti dan. Poslije tog dana se  nikad  više nisu vidjeli. Bila u posjeti mužu, pa se sutradan vratila kući, na istok. Dobri je bio istinski đentlmen. Nikad je nije potražio jer je u nevekat skonto da je udata.

Da je Deba za to znao rekao bi:

-Joj ,blentovije ljudi moji.Šta ima ako je tuđa žena.Ja bih vala natakario i da tri muža ima.

Kako tri muža ,okle ti to. Kad mogu ovi hadumi iz „islamske zajednice“  šteliti hanefijski šerijat, zašto ja ne bi dao ženama pravo da imaju tri čo'eka. To mu je prirodnije.

To su bila vremena neoprezne mladosti? Ponekad se jednostavno imalo sreće.

Drugi put bili na sahrani jednom komšiji. Neki profesor Simo Počuća, naš komšija ,umro mlad ni četeres. Nije loš bio, ali se volio”šaliti”.

Nešto ko :vidi mi novih cipela ili čarapa pa se uhvati za međunožje i podigne pantalone.Ili vidi što se nebo naguzilo, što je jabuka rodila, pa opet za međunožje u dizanje pantala. Jal’,peder, jal'blentovija , jal’ nedostatak smisla za humor, nismo uhavizali, prerano skino ruke sa međunožja.

Roditelji nas potjerali na sahranu.Mi ne bi. Tada nismo imali respekta prema smrti. Sada imamo. Ne radi nas, već radi tolike mladosti i nevinosti što je pobijena i nestala.

Ali Dobrom se posrećilo. Zato on uvijek govorio:

U svakom zlu nekom hrli sreća.

-Pas ga jebo, najćešće je to bio on.- uvjek bi Mojsije govorio.

Sahrana  gotova. Lenji progovara, još se nije sasvim ulenjio, još se pomalo batrgo. Vala sad bi trebo Simo da ustane i uhvati se za međunožje i kaže, onako šeretski:

„Uh,ljudi moji jes’ me nebo naguzilo.“

Oma povukao Dobrog za ruku i šapće mu: Vidi onu,joj,jes…

Mojsije ga šuta nogom u međunožje i kaže mu šuti ćafire, ni jedne, groblje je, sveto mjesto.

Dobri zastao, oči mu trepere ko farovi na izlasku iz tunela i lebdeći ode.

Oma je opet imao svoj ulet:

-Jesi dobra ko bedevija, da nisam gadljiv pojo bi ti govno k'o sogandolmu.

Uvijek se čudio kako mu ni jednom u životu nije ulet nije uspio.

Njemu to bila glavna šala. Čim vidi žensku, a on svoju uletnu rečenicu. Ne zna se šta ga više oduševljavalo, ulet ili noga.

Ponoć punog mjeseca.

Preskočićemo. To je druga priča, nije joj ovdje mjesto.

Deba ti pokupio fazon pa ga i on počeo primjenjivati:

-Ja nisam gadljiv ko Oma , ali pojo bi ti govno ko ćevapćić.

Nema veze dali cura zna Omu ili je gadljiva. On htio i kopirati Omu i biti orginalan. I jedan jedini put mu upalila ta fora. Toliko je bio oduševljen ,da je žensku kod koje je upalila namah oženio.

Ženska je bila gadljiva i od tog ”udrvaranja” joj se povraćalo, ali je toliko bila zatelebana u Debu , pa je sve pregrmila da bude u njegovom društvu. Osim toga sve joj se drugarice poudale,a nju pride svrbilo je ko gubavca  šuga da lijeka nije nalazila ,a i vrijeme za udaju i njoj bilo.

Nikad im se nije posrećilo da imaju djece. Za priču nije bitan razlog, a bila su dva. Ako ikad stignemo, možda vam ispričamo, ako ne nikome ništa , skontajte sami.

„Za moj gušt onu aj , jesen dođe jabuke i kruške zriju mene babo ćera u armiju.“

Dosadilo Mojsiju da ga Deba moli da mu odsvira onu armisjku o jeseni i voćkama, dugo nije kupovao harmoniku i stakao duševni mir.

Znao Mojsije kao i Oma, najebaće Deba u armiji, ko neka stvar nad roštiljem, kada se radi provjere  straha, nad njim stavlja. Žao mu Debe , iako,ko to zna, možda je i zaslužio.

A njemu se o armiji nije svirala iz osobnih razloga. jendiom je imao neku lijevu harmoniku koja je bila šuplja na lijeb+voj strani , odmah do basova, Ta mu najduže potrajala i obarabatila mu uho.  Kako je volio natezati i heknjavati basove sa velikih visina , ovi mu se os vetili. Kad bi sviro promaju bi mu na lijevo uho navraćali. Promaja se udomaćila i skroz mu potisnula i produvala bubnjiće. Posto gluhač i totalitaris nesposoban za narodnu armiju.

Krio to od raje , ko zmija noge. samo Zlati srce otvorio.Po običaju Zlata nije mogla labrnju kapijati. I tako Zlata samo leli Jeli Jeleni u povjerenju iskanta Mojsijev hal. Ova Herci, Herco Debi deba dalje … Kada je došlo do Lenjeg ovaj obrazli  nije volio širit priče od uha do uha. Uzeo megafon , popeo se na Begovu džamiju i kuisao:

-Mojsije neće Debi da zasvira – jabuke i kruške zriju , mene draga ćera u armiju iz ljubomore – njega armija neće u svoihe redove . Okraćo za pola sluha. Ovo što ste čuli – na jedno ušlo na drugo izašlo i nikom ni jene.

Začudo čaršija nikad ni jedne nije progovorila o tome. I niko nije skužio da Mojsije nije otišo u armiju.

Jednom se Deba napio i zaplakao. Nije njemu  zaplakat ko u nos olovku zagurati. Kad nespreman u školu dođe, a mastavnik ga pozove na tablu, on se sgne ispalo mu nešto pa hek olovkom posred nosa.Krv kao iz česme. Natavnik direktoru, direktor kuči,on u nečiju bašti međ zelene voćke zaroni. I tako pola godine svaki dan.

Poslije se nije moro bubati olovkom. Bilo je dovoljno da ga nastavnik prozove,on se nategne , prne i krv mu na hojdanu kapa ko mjesečnica. Krenulo ga , ni šta više od sedmog razreda nije učio Stalnmo ga slali kući. Manje više neocjenjen bio , pa mu na kraju godine svi nastavnici iz sađaljenja  dvojke poklanjali. Do te eureke   se jadnik mučio. Živaca zere nije imao,sve ga nešto vabilo napolju. ond aprodiso. Uzročno posljedično zaplatile bašče na Bjelavama sve do jedne , osim Mojsijeve. U njegovoj sve voćke podivljale ha su saznale da Mojsije nikad za armiju sazrijet neće.

Ako bi kiša pojaka padala,on bi se nalaktio guz u vazduh pa prdio,i prdio i brojao.Jednom je kaže došao do broja 321 ,ali ga sestra u nogom u guzicu heknula,ali  smrad  nije prekinula.Soba se dobrano nafajtala.Šut ga toliko zabolilo i neku kost,valjda trtičnu poremetila,da više nikad nije smio ni vjetrić pustiti.Ako pusti, danima je morao ledene   obloge stavljati.

Onda je našao novu zabavu, naučio se podrugivati.Kad bi se na Bjelavama podrignuo čulo se u drugoj gimnaziji, ponekad do  malog parka i glavnih supova.

Mnogo ženskih ga nogiralo zbog podrigivanja.Nije on to namjeno činio.Njemu to neka ovisnost bila.On krvnički podrigne usred plesne sale,kina,diska,na ulici ;nije bitno.Simpatičan,nestašan i zabavan bio.Nije da ga ženske nisu išle.Išle ga one,ali ga zbog podrugivanja ostavljale.Njemu to smiješno bilo.I podrugivanje i noga.To potvrđivalo njegovu teoriju:

Dvoje se našlo,pa se poslije nije našlo.

Nije bitno da li ga djevojka za ruke drži ili ga grli i ljubi,on ili lavlje podrugivanje,ili gorilinu ,svinjsku,bikovsko,,bizonovo,jeklenje podrugivanje on samo glasove ispušta.Ženska nogu Debi.Mnogo ženski dođe.Još više ženskih ode.Nje,u to normalno.Žensko dođe ,pa ode.Ali podrugivanje osta.Nikad ga podrugivanje nije iznevjerilo.Do jednom.Zapravo on iznevjerio podrugivanje.

Recimo odvede neka nova da ga upozna sa roditeljima.Sve teče u redu,Deba provaljuje,pravo,ekonomiju kad je rapoloženiji i medicinu studira.Nikada neki inženjerski

faks ni za živu glavu,odmah bi ga prokužili.On nije znao koliko pertli na cipelama ima.

Kaže  on sebi:

Kundure imaju od nula do  šeset šest rupa.Vidi se đavoljska rabota,Po Ivančici još jedan broj i jazuk.I kako ćeš ti znati koliko vezica u njih treba turiti.

Zbog takijeh problema uvijek nosio kundure bez pertlanja.Znao i po neku pametnu svakome viknut.Roditelje se počnu zaljubljivati u budućeg zeta,sve ga hvale, a hvale i kćerku. Tvrde pazar.

Odjednom Deba ničnim izazvan počne podrugivat, prvo ko jež,pa ko zec,puh,lane,janje i tako dok ne dođe do bika,bizona,lava,tigra i slona.

Otac djevojčin brže u sobu po pištoj ili pušku.Prepo se životinja što iz debe sukljaju.Ako nikakvog drugog oružja nema, trk pa u šupu po vile,pa na do malopređašnjeg zeta. .Ovaj  se ibreti šta čovjeku bi,do sekundu prije sasvim normalan bio.I normalno noga.

Neke su ga stvarno zaboljele.Ali pomoći nije bilo.Niko ne zna zašto se nikad, ama baš nikad u prisustvu kolegija nije podrignuo.U vojsci se izliječio od podrugivanja. Poslije nje,n ikad više mu nije palo na pamet da se podrigne. Niko njega uštrojio ili uškropio, on sam sebe natjerao na to. jednim potezom. I cigani pjevali o tome. Ptice nisu. Nisu vidjele šta se desilo. Bila sezona parenja. Letjelo perje na sve strane.

Dobri počinje da pjevuši, više recituje. Glas malo promukao, duvanski i ljubavnički, sjetan i pomalo začuđen:

Dođi i plači malena moja

Ništa se ne brini

Ja sam tu kraj tebe

Dok spiješ snove

jednom ću ti doći

sunčice moja

pokloniti ljubav svoju.

Ispod mostova  duge

na ležaj bola i tuge

pod glavu stavi

jastuk od snova.

Djevojčice malena

kraj mene tužnoga

djetešce je zaspalo

u morno čedo slomljeno.

Ležeći spojkojno mirom

snove  će pronaći

pokrila se tamom

pokrivačem neba.

Kosu joj prelijeva mjesečeva sjena.

dok odmaraš bolne snove

ja ću se prikrasti

zaći u njih jad odagnati.

Skršena grlice moja.

da obradujem srce tvoje

Spij morno dijete je spij

milo moje je usnilo.

Možda je na tren umrlo

to nije važno

ona mirisna polja

djevičanskih ljubičica sanja.

Ne čuje pjesnika

što pjeva i tuguje

tiho,tiše moli ljude

što stupaju i  struje.

Uz umorne duge

o suzo iskre tuge

Dijete je zaspalo

i možda umrlo.

Ne dam te maleno moje

ne dam da te biju i čereče

ti ljudi zvijeri i neljudi

tek procvali pupoljak neba.

U baštama usnulih  od đula sijaju

Zaspala djeca i o ljubavi snivaju

Za ruke male se drže cjelove biju

Bolom i tugom što pomalo vriju.

Gitara

piano

milo moje spije

san o ljubavi snije.

I spavaju i  spavaju i miruju

Dok  ljubav daruju i miluju

I spavaju i miruju i spavaju

I snivaju ljubičice snivaju

I miluju snove miluju

I snivaju ljubav snivaju

Umorna miruju i miruju.

Djeca ljubavi zamiru.

I nježno  i lagano umiru.

Harfe.

Pianissimo.

Srce moje spije.

Poljubci sijevaju i sjevaju

Suze lijevaju i lijevaju

I miluju i miluju

I miruju i miruju

I spavaju i spavaju

I sanjaju i sanjaju

I umiru i umiru

Bože mili ta djeca umiru

Orgulje.

Pianissimo Immpossibile

Duša  moja malena mrije

Ne dam je nek sa mojom snije.

Ljubav moja spije

Bešumno diše

Dok sniš  snove

U san jedne  ljetne  noći

Ja ću ti doći

Sunčice moja malena.

Tu lagano utihnu gitara koja nikad više nije zasvirala. Osim još jednom .

Dobri , kad  htjede da je spusti ,samo je odlepršala, svjetlucavi trag za sobom ostavila. Svi je pogledom do neba pratili, pa  pogled vratiše , p u Frku pogledaše,  zamalo ne vrisnuše. Umorno djete se na ogradu naslonilo i usnilo. Mirno spava anđelu nalik i pjesnikove ljubičice nevinosti sanja.Ukočena, sleđena je, mrtva se čini.

Dobri prst na usta stavlja. Prilazi Frki, nježno najnježnije, i još nježnije, bestežinski je, toliko je krhka bila , na ruke je diže , ona se meškolji i oko vrata mu ruke stavlja i svija se uz njega. Osjeća da sigurna je. Niko je više ne može povrijediti. Aha.

On odlazi do ljuljačke koja se sama njiše i zaustavlja kad joj njih dvoje prilaze. On pokretom blagim, ona zagrljajem mazinim. Dobri sjeda, Frka baš ko malo dijete mu se u krilu meškolji, stišće ga i još  čvršće , najčvršće. Boji se djevojčica da snovi ne odlepršaju i sve nešto isprekidano diše i uzdiše kao da jecaje i vrisak stišava. On joj kosu miriše i ljubi i misli je još uvijek miris  bebe.

Ljuljačka  se polako njiše i njiše. Njih dvoje se miluju i miluju. I miruju i miruju. On joj nešto šapuće. I spavaju i spavaju. On joj još uvijek nešto šapuće. I sanjaju i sanjaju. On prestaje da šapuće. I umiru i umiru. Bože mili da li to djeca umiru?

Tišina i tajac.

Svi utihnuli i gledaju u djecu što spiju.

Utihnuli i očekuju da Deba pita :

-Hoće li ta milja.

On ih nimalo ne  iznenađuje kad razočarano kaže:

-Da nije zaspala, on bi je garant zvekno.

Mojsije polako zaklopi neotvorenu harmoniku,  stegnu je već stegnutim kaišićima;  prvo gornjim zakopčanim,  pa onda donjim zakopčanim. Još uvijek mu neodsvirani arkadi  mokre krvave ruke.

Harmonika poludjela, spengana a plače. Ustade prebaci harmoniku preko desnog ramena, polako hodi kraticom niz livadu, preko plota do sokaka. Pređe sokak, dođe do kraja. Daljina ga čini sjenom na hamala sličnom, sa sepetom na leđima.

Sjena još tamnijom posta, do ivice jedneka dođe. Tu se tama sa svjetlom hiljadu džamija,  što ih odslikava maglica, spaja. Sjena mala na vrhu brijega trznu desnim ramenom uvis, pa ga naglo spusti. Odleti harmonika safir plava niz strmu kaldrmu u dubinu. Više osjetiše nego čuše, dubok je jendek bio, razbi se ona na sto dvadeset basova svojih.

Iz dubine dugo se odjek umirućih basova čuo.

Mojsije se bez riječi, nimalo zadihan, vrati na svoje mjesto pored štoka. Još uvijek mu čelo krv rosi. Heknu čelenkom još jednom , onako mahalski, iz sve snage po sred štoka. Štok uzmeknu.

Mojsije sjeda,  cigar pali, podiže čokanjče, otpi meraklijski gutljaj šljive. Možda loze. Pljesnu Zlatu po sjedlici. Suzne mu oči. Ponovo drka onu obrve desnu,  crvenu, iznad oka desnog krvavog. Zatim iz đepa nešto krvlju sljepljeno vadi i mirno u Najdebljeg gleda i blago, pokroviteljski mu reče:

-Evo ti milja, uuhhH zaslužio si je, majku li ti tvoju blesavu ne natakarim.

Mojsije ga ne čuje,  lupa glavom u doksat, onako kako to on zna, svojski i muški. Hek čelenkom u doksat. Pa opet i opet, hek i hek, sve jače i jače. Ko derviš kad poludi. Buba se i sam sa sobom , psovkom razgovara:

-Konju jedan, pas mater konjsku , ko si ti jebote,  da jedno dijete blatiš i ubijaš .Gdje ti je pamet odrtino morička , bila?

I vrti se i ljulja kao derviša ples, kada se zaluđuju, kada im se vrti u glavi, a u njoj sve manje krvi, a oni sve bješnji i huđi i luđi i blijeđi, okreću se i okreću, i ne prestaju da se okreću dok se baildišu i u krug ne popadaju. Kažu ekstazu dožive. Jok bolan, to se njima samo jako zamnta. A šta će derviš učiniti kad mu se zamanta. Složi se ko pokošene brizle.

I samo ponavlja o konju,  psu , mater pominjući i pameti nikad  ne došo. Šta će, starac ima dvadeset godina,te zime napunio.Kad mu krv procuri, iz arkada šiknu i bijeli patos što ga jutros Frka sa ljubavlju, za druge i drugare čistila i bjelila i pjevala :

-Ej , crven fesić u dragana moga , joj mamo mamice.

Da zna Deba šta se desilo reko bi:

–  Eto joj ga sad, hoće ona pjevati i belaj zazivati.

Mojsija kavonoz  boli, poplavio i vas otekao. On je  derviš u behutu, ništa ne osjeća i polako kroz kapidžik na ulicu, brzo ga sustiže taksi .Uleće u njega, i ode i još brže se vrati. Bijesno, za ruku vodi , Zlatu, Lela Jela Jelena i Hrco za njima hode, za ruke se drže i ljube. I Kosu negdje našo, ona put srne stidljivo i krotko, malo ublijedila i uplašenim očima u Frku pogledava.

U rukama mu safir plava harmonika od šest registara i sto dva'eset  basa.

Đe je nađe , filozofira  Lenji.

Gdje nađe harmoniku od šest basa,  u ovi vakat, zamislio se Deba.

Imo čovjek dar opažanja sad pa sad. Sebi uvrtio u blentaru da ima percepciju preglednu ko prašuma Perućice i još gušću. Čuo on da za tu našu Peručicu kažu mu da je poslijednja u Evropi, pa mu oko srca toplo. Samo ne anlaiše što to niko za nju ne zna, a konta i bolje je . Ako sazna vanjski svijet za nju ,mogli bi joj šta nauditi. Samo jednu napalmušu ispustiti i nema Perućice.

Dok razmišlja o prašumi nešto ga bocka i on pogledava.Svi su tu  ukočeni i kao uhabljeni meiti stoje i ni mukajet. Uši ih bole , ali ih ne pokrivaju. Taj krik je valjalo upamtiti, on se  nikad ne događa. Znaju  takav vrisak jednom u život iznenada bane i ostane u ušima.

Frka još vrišti i vrišti i tuče Dobroga. On je samo u vrh čela ljubi i govori.

-Plači djetešce, plači djetešce, ja sam tu ne brini. Samo mi se vrati i daj isplači se milo djetence..

Joj  blentovije ,  majko mila,  papagaj načisto posto, nema druge neko od prisutnih zaključi i pita:

– Hoće  ta milja.

Svi stoje u sred bašte kao ukopani i balegom okupani, slušaju kraljicu vrišteće boli, samo Debe gleda u Mojsija i treći put pita ga:

– Hoće  ta milja.

Frka se odjednom više ne uvija i grči, prestaje da se tuče i nekako drugačije vrišti.Kao dijete koje se rađa. Dobri je za ruku prima, diže je i na stepenice sjeda. Odjednom ispod trešnjinog stabla, na ljuljački što se sama od sebe njiše , zasja gitara rubinove boje.

Dobri je često u nedoumici bio. Tada bi zastao, zamislio se , desnom rukom kosu iznad lijevog uha počešao i uvijek bi se nečega dosjetio. Odlazi do trešnje, uzima gitaru , vraća se do Frke  i nježno,sasvim lagano   žensku ruku u svoju primi, primakne usne i srednji prst samo očeše i orosi.

Vrišti dijete,  a on je mirno, kao da se ništa ne dešava u prstić ljubi. Ona ručicu ne otima i više ga ne tuče.

Jeza da se gledaocu javi.

Nijemim pokretom moli dame da sjednu; za muškarce ga nikad nije bila briga.

Zatim se Frki naklanja, ona prestaje da vrišti , iako ne shvata šta mu to sve znači, ne čini joj se da bajaco postaje on. Sad je u drugoj vrsti šoka. U nevjerici , odakle gitara i šta će ona u njegovoj ruci? On ne zna da svira,  niti da pjeva. Ipak nekako mu ko salivena stoji.

On je večaras prvi put u životu  obukao crnu odjeću. Crna košulja, crne pantalone, crne čarape i crne cipele. To je ona crnina što mjesečini svjetluca.

Taj put je obukao crninu i crno i nikad više. Kaže nije to više za njega; odrastao je.

A nije, samo to niko nije znao; skoro. Poput Malog  tugujućeg princa  je blagi i zamišljeni lik imao. Samo što se večeras  nije smješkao.

Dobri ne zna šta će sa gitarom. Samo osjeća,  da je njemu  na tren darovana. On se spusti se na koljeno.Uh, neugodan položaj, prevario se, početnička greška.Traži bolji stav i onda sjedne  na dno Frkinih nogu, malo lijevo bočno, ali sasvim prema njoj , u oči joj gleda.

U oči je gleda, pogledom blagim miluje i ona vidi, on lijevom rukom hvata gitaru za uski dio, desnu ruku diže, znači dešnjak je misle svi, i nevoljno je preko žica položi jednom, drugi pa treći put. Zvuk sličan katedralskom zvonu javi se kao da otkucava treću uru. Deba gleda na sat i konta baš se uskladiše Dobri i katedrala. Istovremeno,  Isusovo srce zaigra tri puta.

Kao neki virtuoz zaplete prste sa žicama , tonovi nejaki ko potoćić srca što krvari, počeše da klize. Muzika je bila poklon neba, znali su to. Blaga, tiha , nježna a tužna.Ta muzika čak nema gitare zvuk.To se dvije harfe susreću i prelivaju tonove jedna  preko druge , da se u sred svakog akorda susretnu. Jedna violina uleće među njih. Sa neba maglice nešumno bruje i titraju poput  tisuće orgulja. Kada se susretnu sa harfama  i violinom , prepliću se i osjeti se da to akordi neki čudesni tango ; mrven zemaljski više nebeski; plešu.

Čuda se večeras dešavaju. Znaju, večeras je blagoslovljena noć. Noć nad noćima kada se meleki spuštaju, pomno motre  i sve želje uslišavaju.

Čovjek koji nije čovjek i dijete koje nije dijete stoje i šute. U pod gledaju , riječi nemaju, jer ih ne može biti. Vrlo je neugodno; toliko neugodno da postaje bolno. Toliko je bolno da postaje plačno. U plaču su riječi:

– Dobri, ništa se nije desilo. Ništa se strašno nije desilo. Idi molim te , Dobri; nevinosti ti moje.

-Znam ništa se nije desila, mila moja.

Riječi plač snaže. Plač snaži , jauk ga stiže. Jauk guši riječi.

Četvrti dio

On šuti i tužan je, shvata da večerašnja noć nema veze sa plačom, jaukom i nevinošću. Možda malo sa nekom oduzetom nevinošću druženja.

Ne zna on mnogo toga, samo što se zamomčio, i ostao dijete veliko. Najveće i tužno. Zazivanje i zaklinjanje i nevinost je tek rupica na cepelinu napunjenom vodom, a zrak mu zbijen.

Tužan je Dobri da tužniji ne može biti. Toliko tužan da ga djetinja duša kida.Toliko hud da bi sve suze isplakao. Kad bi ih imao i kad bi svu tu bol imao negdje unijeti. Njegove su suze ubijane polako, sustavno stađun za stađunom. Njegova je bol rasla, san za nečijim uvijenim snom,  dan za danom.

Te neisplakene suze i ta bol nisu se odnosile na njega. Jok bolan. On je svoj bol  i svoje suze prigrlio i navikao se na njih. Njegove boli i suze  više nisu važne, a i sleđene su. Njegova bol je istovjetna  ovoj koju osjeća u ovom djetetu i onoj drugoj djeci,  što su bila i što će biti ubijana.

Sebe je posmatrao onako uzgred, kao neku kolateralnu  štetu. On svoje suze može neisplakati. Žao mu tuđih, što ih ne može isplakati. On svoj bol ne želi odbolovati  Konta, kad bi insanu pomogao da se zajedno i brže isplače, lakše bi bilo. I ne bi !

More biti da bi zastidio bol  grlice mile i ona bi se prestala plakati. A najgore i najbolnije što se insanu može desiti je  ubiti suzu i neplakati je. Kad ćovjek prestane plakati, onda se bol skuplja i skljuplja i čovjek više ne može disati. Čovjek ne diše , a mora živjeti. Čovjeka boli, a on ne može plakati. A onda kažu iznenada presvisno.

Šta znaju ljudi šta je presvisnuti. Malo je njih koji to znaju. To znaju samo oni koji su presvisnuli.

– Dobri ništa se nije desilo , nevinosti mi moje neisplakane, molim te idi i ostavi me malo samu.

Dobri je gleda u oči :

-Šta mi to tajiš grlice mila?  Koji ti jadi crne dušu i kidaju, milo moje? Šta su ti to zvijeri uradili malena moja?

Šta znaju ljudi šta je presvisnuti. Malo je njih koji to znaju. To znaju samo oni koji su presvisnuli. Vrti mu se umislima. Plaši ga frkina prošlost. Boji se da će presvisnuti.

– Dobri ništa se nije desilo , nevinosti mi moje neisplakane, molim te idi i ostavi me malo samu.

Dobri je gleda u oči :

Šta mi to tajiš grlice mila?  Koji ti jadi crne dušu i kidaju, milo moje? Šta su ti to zvijeri uradili malena moja?

Ne  sjeća da li je to izgovorio ili mislio da govori.

Nevinost na jauk , to histeriji vodi. Dobri to zna, prilazi joj, zagrli je blago, zaštitnički. Polako je vodi u sobu, ne vidi  upitnike, u prolazu tiho Mojsiju šapće:

-Ako iko zna, ti znaš , ubiti nevino dijete  ka’ da si ubio čitav svijet. Gdje će ti duša Mojsije?

Prelaze sobu; oni su jedno čini se, na verandi se na zid kuće se naslanjaju. Vazduh je svjež i prozračan, mirisav. Kako ne bi bio; ljeto je. Noć je predivna, bagremi mirišu i cvatu , samo bulbul neki, u daljini  tuguje.

Dolje u ispod,  u blagorodnoj dolini rasula se žmirkajuća  svjetla tisuću džamija ,  kao odraz  maglica što žmirkaju sa  neba. Dobri saginje glavu,  u vrh čela je ljubi, tamo gdje se sa vranom kosom spaja, dašak vjetra joj rosu miluje , noć se zaštitnićki uvlači u njih dvoje. Povlađuje im.

Gore , nebo se pripremilo za njih dvoje. Ono  sve zna. Prigušilo je zvukove, samo putanje nečujno šume. Mjesec i zvijezde su pojačali sjaj, trebaće im svjetlost, da njene suze sjaje poput bisera i da se  tuga  nesmetano popenje do maglica i prospe velove krikova po njima. Od suza djetinjih i ženskih , maglice sjaje i žive.

Dobri ne želi da poremeti ovu  Blagoslovljenu noć, ali mora. Osjeća da  je vrijeme da prošapće:

-Dođi i plači djetešce , ja sam tu, dođi i plači maleno moje, sve će biti u redi.

To nije bio plač , to nije bio jauk , to je bila vrišteća bol što ledi um; što snagu  tijelu  otima. Frka na drveni pod pada. Uvija se i grči  i plače.

A onda , krik djeteta kome razdiru utrobicu , trgaju nesazreli pupoljčić , koga deru, koga ubijaju, kome srce kidaju , kome dušu čupaju, čiju nevinost na konfete sjeckaju i o ledene gromade bucaju.

Grči se dijete vrišti i doziva:

-Boli Bože Mili, kako to samo boli, Bože Mili, pomozi mi. Pomozite, molim vas, skinite čudovište sa mene. Joj mamo, mamice mila, dođi pomozi mi,boli me majko moja, šta mi to radi. Ja sam samo dijete,  hoće li iko da mi pomogne.

Dobri se nježno spusti pored nje. Leže i čvrsto je grli, sada su njih dvoje samo ranjiva  djeca , u fetalnom položaju. On suza nema, ona ih ima za dvoje , za petoro, za devetoro, za svu nevinu djecu kojima utrobe deru i kidaju, kojima monstrumi pilama motornim nevinosti na komadiće sjeckaju.

Frka kroz suze grlicu traži, nje više nema da je spašava. Sada je sama i prepuštena sebi utonala u mračni bezdan bola i sve dublje tone.Mrak je privlači, djeluje smirujuće iako zna da zlo joj sprema.

Dobri  je samo čvršće stisne  i još tiše  ponavlja:

-Plači dijetešce, ja sam tu, plači maleno moje, sve će biti u redu, samo mi dođi i daj plači djevojčice mala.

Ona ne prestaje vrištati, odguruje ga i po grudima, pomahnitalo iz sve snage ga šakama bije i udara i  grebe; kao da je on onaj što joj utrobicu rastura, maleni pupoljčić kolcem dere i razara, čudovišnu  bol zadaje, srce na komade sjecka.

Dobri  se ne brani , samo joj šapće :

-Plači dijete, plači maleno moja djetešce, nebo te gleda i piše, samo dođi i plači djevojčice, ja sam tu.

No, čini se da ona nikad prestat neće, samo vrišti i vrišti i  tuče Dobrog , tuče i tuče. Ne prestaje da vrišti i da ga bije.

-Šta mi to radite ljudi dobri, ja sam samo malo sleđeno dijete, što hoće da se svidi i da voli.

Ništa je ne zaustavlja, ništa je ne smiruje , ipak Dobri samo ponavlja i ponavlja:

-Dođi i plači dijete, plači maleno moje djetešce, ja sam tu, sve će biti u redu, samo mi dođi i daj isplači  se djetešce malo.

-Šta mi to radite dobri neljudi, ja se u sve vas zaljubila , a vi me ubijati. Ja sam samo mala djevojčica koja vas je zavoljela. Ništa vam ja ne znam , niko me ničemu nije naučio. Moje su djetinje srce ubili, i na križ  kamasti razapeli. Ništa vam je ne znam , samo znam da  neku ljubav hoću , snove hoću, bolero hoću; sve bih za vas dala; a vi mi srce kidate, dušu  lomite, u duboko blato me gurate.

I nastavlja da vrišti , ali se nešto manje grči i uvija kao da joj bol utrobe popušta.Vrisak leprša ka nebu da bi ga ovo primilo i jekom jačim vratilo.Pa klizi niz Sedernik do Bjelava i mahala. Stiže do čaršije, tu krug oko Vječnice pravi pa se uz Bjelave vraća u tužni vrt na Sederniku.

Hana ćuti , suze joj niz lice idu, grize nokte i nikad ih neće prestati gristi. Zna kriva je, mogla je pomoći: ali i ona  sama je,  koliko juče, bila dijete. Mislila je da se ono dvoje, smo malo  luđe, oko brizli, što se prže , igraju. Pomisli, da im je htjela pažnju skrenut na tavu, da brizle ne izgore. Ipak , osjeća da znala je šta se dešava i da se podsvjesno svetila.

Lenji jeca i u zemlju gleda, u zemlju propada.

Deba ništa ne anlajiše, pita se šta je  mahnitulji, sliježe ramenima , misli blesača ludi, dobro je što nema ibrik ,garabt bi ga on fasovo  i kaže Mojsiju

-Dođeš mi milju i kusur, ali meni dosta milja.

-Zatim jel’ capin čekić, jeste. Ima li dva kraja,ima. Jedan oštri i jedan tupi. Jel’ tupom stranom   zakucavaš, jest, zakucavaš. Kjolko ćeš bolan u životu zakucavat,  to niko živi izbrojiti ne može. U Bosni se to sigurno ne može izbrojati. Jel’ oštrom stranom čeprkaš i odvaljuješ, jes čeprkaš i odvaljuješ. A koliko ćeš za života odvaljivati , ako si pametan ti mi reci. Ako ti ne čeprkaš , neki će drugi ćeprekat.

Žao mi onih ljudi, što profuliše bosanski grb pri rođenju. Nem're im otac Bosne, majke ne smiju pisnut. I eto ti njih čitav život ko puhovi i dole i u glavi. Jel capin veći od bosanskog grba, skoro da jest. Nije bitno , bolan , na šta je nešto nalik, bitno je na šta on ukazuje, šta podrazumjeva,šta je pisac htio kazat. Oni pametni, takozvani peta.

A ti se k'o pametan praviš, riječima barataš, pa slušaj  i ovu enigmu:

Capin pet slova ima. Dva parna, plus dva i jedno neparno. Ono neparno izbaci, ova dva para šatro složi i šta ti ostane.

Ostane ti , bolan,  ona hevina: haremski cvijet, ako ćemo pravo i lotos haremski, đula đulbašte, bagrem razigrani, jorgovan mirisni, boliglava vatrena, kadifica svilenkasta, ljubićica blažena, karanfil rumeni.

Ostade ti, jaro , onaj sedefasti , aponekad i bedasti brežuljćić, lugasti bregić, cvijetni đardin, vlažna dolinica, dulbašta srca tvoga, izvor sevdaha, nježna balada, ples bolero, muzika harmonike; svaka čast Mojsije lave; tango duše, opjevana i raspjevana rodnica i nevoljnica, stidnica i opajdara, ali uvijek  jedna jedina, neponovljiva, anamo ona, bez stida i taštine ,  ljubav naša.

Može ona nekad biti i kaharli i tuknuta, može i jad, čemer i bol nostiti, može se i anamo ona zvati, al bez nje ti života ne m're biti. Ni u pravo ni u krivo, a komo'li u sridu. Kako bi bolan bez nje žena jecala i majku dozivala:

-Joj , mamo,mamice,

a njen bleso cvilio i brundao uh,uh i uh, ko hajvan u tjeranju.

Joj , samo kad pomislim na nju ja poludim, hoće mozak da mi pukne, duša da uzleti. Od silnog bola i želje neka milina, punoća me obuzme i hoću da se raspuknem i raznesem u toj milini.

Vas butum da se urušim u toj ljubavi  slatkoj milosnoci.

Slušaj ovo; i dobro pamti ove riječi o ukusima nje blažene:

Slatka krofnica (dofati se Deba klope nije bilo druge), drhtava ko đigerica, pihtijasta k'o mozak, a bome i reš brizle (moro Deba  malo mezetiti, ogladnio), sočna ko zvrk bureka, drhtava ko sogan dolma , mirisna ko japrak, sarma ili fil paprika, ljutica ko neki pikanto papričice umak, slojevita ko baklavica, slatka ko ružica, ukusna  mljac kadaif sa grožđicama i sjeckanim orasima, pjenasta i podatna ko tufahija (Debinim mozgom bajramska sofra se kotrlja), pahuljasta ko krem pita i šampita.Uh ne idem dalje pregladniću i neću od Mojsija lovu skrajnut. A sevap bi bilo čifu po džepu klepit, to ga najviše boli.

Kad sve razdvojiš i složiš ostane bi bolan sevdah duše, srce treperavo, mozak raspomamljeni, bubreg razigrani, brizle uzdrhtale, jetra krvava,bijeli bubrezi  hrskavi…nabraja i ponavlja ponešto Deba , ne možeš ga zaustaviti, pjesnik u njemu proradio ali i debelo ogladnio, očito je.Čujemo, crijeva mu tarabukuju.

-Stani bilmezu usra ljepotu i ogadi nam mezu.

Mojsije se sveti.

-cjepati, cjepkati,nemoj mi upadati:objašnjenje dajem :jel  takariti,tandarati,jebati  isto što i jebuckati? Garant nije!  (moro Deba je i be sastaviti bez kaznenih para ) , pa onda čerečiti…

-Ti k'o biva nalik mesarima Raši i Raletu, samo da ti je klat i čerečiti. Kakve  veze  čerečenjem i deranje imaju?“

Mojsije baksuzira i lecnu se kao  pastrmka na suhom, što bi mi na to Oma  pritalambačio i učinio. Obojica ko neki proroci bili. Mojsije onaj umjereni i pravdeniji. Oma onaj zlogukiji i baksuzniji.

-Imaju i te kako imaju, ja po abecedi išo pa čerečiti prije deranja došlo. A znaš ti onu kako Mojsije međeda dere i za ribom ruke pere.- dodvorava se Deba i nastavlja

-Prvo uhvatiš hajvana , samo pogančerima ide ruka na insana. Dohvatiš recimo kurbana, položiš ga na stranu , zakolješ,    pa ga o drvo objesiš, ako nema na pod ga položiš, pa ga onda čerečiš. E tako se žena povali i čereči. Ko bekanku. Normalno ne satarom nego nečim tupljim i nježnijim, ko da je od baršuna.

-Nastavi dalje , mani sad kurbana, ja takr riječi plaćam.

Nadglasava ga Mojsije,osjeća , ako se Deba navadi na onu nježnu tupost , nigdje do zore neće prispjeti.

Debati, derati , dubiti, dumdumirati ,dušečiti, điđi-miđi, hercati, irgetiti, jahati, jastučiti, karati, karinđati, kerisati, kitariti, kotirati, kraterisati, lengerovati, logorovati, logoriti…

-Stop ne mrdaj kakve veze ima logos sa meračenjem i magarčenjem- vrati se ponosni bjelavski barba živ i zdrav iz ćenife.

Dobrom nešto šuveli Lenji se nešto dugo zadržao u kuhinji. Kaže Hani; idi vidi treba li šta pomoći . Ona ne bi , zinula u nabrajalicu. Uhvati je za ruku čvrsto, i nježno je diže:

-Idi kad ti lijepo kažem.

Da ga je ko vidio reko bi ovaj nešto ojačo, a nikad prema ženskoj sila nije. Ode ona, pa se vrati. Ništa sjede i pričaju.

-Idi na vrata, otvori ih  i pripazi, ako nešto ne bude u redu samo migni. Uvrijeđena šiparica ode, brzo se okrenu i isplazi mu jezik, uze malu šćemlijicu, ali pazi kako sjeda. Pristojnost ova njena,  dobi jedan poen. Što ti je dijeta, nasmija se dobri. Jezik plazi , al čestitost ne da.

Deba prokonto osmijeh, pa tiho komnetariše:

-Što ti je dijete… ha,ha,ha… Jes'ti to neka finta, a moro si je natakarit. Nisam brojo , ali bilo hejbet puta.Tri dana pečila noge.

-Marš pogančeru ,ni jene, nijr tvoja briga koga Dobri takari i koliko puta.

Šutka ga novopečeni ćenifar. Ono , ko fol brani Dobrog.

-I nije nauka,mada ime veze sa naukom sa onim kada te neko uči.

Logorovati, kampirati u šumi šumici, gaju, đardinu. Pa se čovjek uznese, zanese,  kampira danima, iz šimice na proplanak, pa u šunicu, uz brdicu, niz brdicu, gore ,dole. Ha, nešto ti poznato?

-lenjati,magarčiti, meračiti, mesariti, minderlučiti, Mojsijati, nabadati,  nabijati, nadoštiklati,

-Kakva štikla te sad spopala,otfikarili ti neku stvar.

-Znaše koji trač žene vole;kolika je muškima anamo onaj.Pa valiki pa mali,pa debeo, pa kratak, pa kvrgav,pa kriv,sa kapuljačom i bez nje.

(ne da Deba da ga tupan smete o tupanu). Kad čo'ek čuje take stvari , svaki se upinje i nadoštiklava tupsona da bude veći, pa opet nadoštiklava,nadoštiklava dok se be obarabati.

-nafikariti, naguziti,nakalemiti, naroštiljati, našteliti,natakariti, navigacija (navigavati), pobucati,  poderati, povaliti, prčiti, pricrvljiti, pritusnuti, razvaliti, rasturiti, rokati, roštiljati.

– Hajd ti meni reci kako ćeš objasniti to roštiljanje kao seksanje.

.Tu se nema šta objašnjavati .Evo ti se roštiljaš kad ne takariš. A kad takariš nju roštiiljaš,jel tako. Eto kad pripremiš janje za klanje, pardon za roštiljanje, jer ga moraš odozdu na mitiku natandariti. Moraš. Jel onda janje vrtiš i vrtiš , a ono crvrči i cvrči. Sve što ga više nabijaš i obrćeš, ono se nadima i nadima. I onda šta biva? Ha , reci mi. Posao završen, sve se svršilo na najbolji mogući način.

-seksati,  slitiniti, strugati, stucati ,suknuti, ševiti, šiltetiti, štancati, šteliti, štelovati, štukati, takariti, tamtamovati, tandara mandara, tandarati, tapacirati, tapetirati, taptapirati, taslačiti, tucati, ulogovati,

-Stan’  malo , ulogovati ne mreš triput brojit u upucavanje.

-mogu, prvo je logorovati, za logorovanje, ovo ulogoriti je za kompjetersko ili brend logo.

Kakav si ti takarli insan kad ne znaš da je brend glavni u takaru. A opet, ad se uloguješ u kompu pa naletiš na recimo Silvanu ,Meri, Ljiljanu, Konđičku, Ismetu,  Vasiliju, Brenu  , Jasminku Mujkanović, i hejbet drugih, ne bi čovjek do zore prestao ulogavati se, upucati, zabalčakovati,  zabiberiti, zabijati, zakantati, zakucavati, zornjačiti.

Deba završio još nije, kaže. Ne može sebi pripisati one što ih Dobri rabi:

-bolerisati, tangovati, baildisaiti, cjelovati, elegirati, delfinisati, dobrisati, divaniti, finisati, sevdisati, natenanisati, eglembeglerisati, ljubav dijeliti, ljubav sniti, ljubav voditi i slična i druga manir i estetli , ptice umiru pjevajući , poentiranja, iako mu sve to dođe isto ko takariti ili tandarati.

Hana više ne obraća pažnju na kuhinjuu,oči ko krofne,  lice ko mak, rukom ispred lica maše ko lepezom. Dobri konta vruće je , blizu je kuhinje, zove je , ona odamahuje, ko stražu čuva. Pogleda prema kuhinji i ddjednom sa šćemlije pade, Hana heknu na dupe. Ništa se otkri ispod minjaka, jer ga  je nekako rukama stisnula.

Poleti Dobri, preskoči preko nje, uleće u kuhinju. Ima šta vidjeti.Lenji misionarski pricrvljio Fraku.Vidi se nije savim dobrovoljno, ona plaće, ali čuti.

Tamo Deba nastavlja:

-Ne brojim ni one ružne  pederske analiti, analne igre, alkariti, čmariti, govnariti, guziti, naguziti, izguziti, stražnjičiti, svinjariti, zadnjičiti ,homovati, gejovati, lizati, trljati,  rukati, nogati, picikariti, cvajtovati, brljaviti, pogančiti, kenjatisati mi ne pada na pamet da mislim o njima kamo li šta drugo. Sve bi ja to inkvizicijski rješavo, ili barem u Potokatapetl  puštao da leti.

U zanosu trtlja i nabada riječi

Dobri ni sekundu ne razmišlja. Iz sve snage odgurnu Lenjeg sa Frke. Ovaj pade međ šerpe i lonce, viseći ormarić  pade i poklopi Lenjog.

Frka bježi iza vrata , gačice diže , namješta , prilazi fijakeru , uzima tiganj sa brizlama  , nebiberenim, koje cvrće i prosipa ih na Lenjog. Srećom ili nesrećom Lenji nikad brži u životu nije bio, rukom je lice zaklonio, ali masnoća po rukama zacvrćala , on po muški uh,uh i ne prestaje uhkati; toliko ga peče i boli.

Frka gleda Dobrog  u očima joj očaj , ovaj nju ne gleda. U Lenjog se upiljio, šta da se radi. Pruža ruku Lenjom , ovaj zna da je to loš znak, ne smije  je odbiti,  u Dobrog sav silni bijes ovih mahala se skupio. Konta noga u bijele bubrege mu ne gine. Međutim ništa se ne dešava. To je samo ruka koja ga uspravlja i pokušava da pomogne.

Dobri uzima krpu, nered sa njega skida i pokušava da ga uljudi i šapće mu tiho, jezovito tiše, da Frka ne čuje:

„Ovaj put i nikad više , ni njoj niti bilo kojoj , jasno ili ima da te nema. I ni jedne , ni da pomisliš, kamo li progovoriš . Ili ima da te ni zuca ni mezar nikad ne susretnu. A onom poganu što se mudrac pravi , reci da se ništa nije desilo, ali da  plaho ljutnje imam. A možda bi bilo bolje da te ne vidim kada se vratim.“

Lenji je bio deset centi viši od Dobrog , ali ovog momenta se snuždio da se čini deset centi nižim. I shvatio , tek sada , debelo shvatio šta je učinio i stid ga obuzeo. Obuzeo i nikad ga više nije popustio. Koliko god se u životu prao ili kupao, uvijek se osjećao prljavim i usranim.

Nije on  Lenji mogao biti lenj  , koliko će ga stid još više ulenjiti.

Ljudi obraćali pozornost na njegovu lenjost , tako da nisu primjećivali stid koji je iz njega plakao i na uši izbijao.Tada je imao sedamnaest godina.Poslije je očvrsnuo; nije se džaba rodio u rudarskoj korpi.

Čovjek koji nije čovjek i dijete koje nije dijete stoje i šute. U pod gledaju , riječi nemaju jer ih ne može biti. Vrlo je neugodno; toliko neugodno da postaje bolno. Toliko je bolno da postaje plačno. U plaču su riječi:

– Dobri, ništa se nije desilo. Ništa se strašno nije desilo. Idi molim te , Dobri; nevinosti ti moje.

-Znam ništa se nije desila, mila moja.

Riječi plač snaže. Plač snaži , jauk ga stiže.

Dobri ih izradio. Ne voli on . da mu neko kazuje šta mu je raditi. Poveo ovu Hanu. Ona se preporodila. Nema crnih školskih keceljica, rukavi ala Kemo M. Minjake počela nositi. Jes da joj stoje,  ali ipak to nije za bašti, proplanaka, đardina . I previše se otkriva, pa je i vulgarno i dosadno. Nimalo zavodljivo i ženstveno. U disku može proći.

Herco reko Leli Jeli Jeleni šta je Mojsije poručio. Ona mu rekla ne odi, nisu to čista posla. Ostaše Herco i Lela Jela Jelena  da se nose i po svojoj  đul baštici  igraju i jure. Nemaju vremena za druge. Pricvrljila ih ljubav.

Debi drago oko srca, što mu drugari dolaze. Naložio da se iće i meza spremi, obavezno brizle. Normalno u talu su Mojsije, Lenji i Dobri. Frka sa povrćem, voćem i mliječnim proizvodima iz bašte i štale, sofru začinila. Ne sjedi se vanka, puno, puno više iznad sederničkog vidikovca, haman na Pašinom brdu, u dnu brda, jako duva.

Deba se uvijek hvalio da niko od njega ne može nabrojit sinonima za  takarenje, tandaranje i taslačenje.

-Nabroj ta tvoja tatlačenje,  bez  onih sa je i be i  za svaku riječ iznad tridesete ,dobijaš deset dinara.– iznebuha će Mojsije Debi.

Tada se za deset dinara moglo kupiti:

Natur šnicle    2  puta 3 din   jednako      6   din.

Davida /piva   4 puta  o,50 din jednako   2   din

Kafe                2 puta  o,5 din  jednako    1   din

Kiselu niste imali 1 puta o,5  jednako     o,5 din

Bakšiš             1,o  puta 1,o  jednako         1,5 din

Ukupno   :                             11 , 5 dinara.

Ti se crveniš,nemaš onih o,5 din što te konobar pali,a od sramote ne mreš žensku pitat za posudbu.Možda nju osramotiš jer obično ne nose lovu kad su sa nama.Na brzinu odletiš u toalet i od žene Ibre Piljka   uzmeš marku .

Konobaru platiš dvanaest  maraka ko hadžija. Konobarska posla.

Muškarac obavezno plaćao, žensko samo trebalo ponijeti sebe i cigare. Može i bez cigara, dragi će kupiti , refundacija u naturi.

Poče poker.

-Malo je to, može tri banke.

Hoće Deba da profitira.

-Ne može,banka,uzmi ili ostavi,za svaku fulu ti meni šest banki.

-Uzimam dvije,dajem četiri.

„Ne primam manje od pet,pas mater.Za svako je i be  petodinarka.Evo ruke da je hiljadu poslova.“

Mojsije ruku pruža, pruža ruku, a ne sanja  da se opačina sprema,znao je Deba uzvratiti. No Mojsije će uzvratit i to kako.

Debeli hraknu u svoju ruku. Biljeg ko nov novcata  petodinarka. Mojsije se snašo nije, a već bješe ruka u ruci. Vrisnu Mojsije pa trk u ćenifu povraćat stade. Nebu dušu,nebo je neće. Gadljiv toliko bio da je i na smog, kišu, maglu. glistu  i pužev trag povraćao. Deba obrisa ruku o stolnjak, ni briga ga za Mojsija; k'o da ništa bilo nije dobacuje:

-Može , ho'š po abecednom redu ili kako mi volja.

Kaže Deba i odmah počinje.

“Takariti,taslačiti,tandarati ašikariti ,alotrijati,amal…“

„Kako ubaci alotrijanje u hamalenje hablečino,jedna.“dere se Mojsije iz ćenifa,a oči mu ko neke suze na dršku ispadaju, ko da ga neki magarc tandara,što bi reko Deba , da prostite.

„Još si živ, čuješ znači, lijo jedna.Alotrija to ti je ludovati i puritanski strahovati od bliskosti,a gdje većeg ludovanja od tandaranja puritanke , kad joj puritanstvo takarenjem u zdrav mozak konvertiraš. Može dalje i nastavlja:  tačno u slovo gdje je prekinut bio:

gamiti,amaliti,anabazirati,baildisati, baškabašati,baždariti…

-E sad ga usra,kakve veze mjerni sistemi imaju sa bubanjem.

Brani Lenji Mojsija.

Ne možeš ti Debu tako lako smesti:

-Da li se anamo ona  nekad pokvari? Pokvari i tuhne i ne možeš joj par dana prići. Da li se nekad promjeni? Zna se promjeniti i te kako, naročito kad rodi ili fasuje bosanski grb. Da li se desi pa ti neka kaže: nisam dobro, boli me glava ili danas sam poremećena, nakrivo nasađena, nešto mi fali il’ nešto slično? Stalno se dešava. I šta u tim slučajevima trebaš raditi? Ništa, ama baš ništa. Al’  ima da te nema! Moraš bolan instrument u ruke uzet, mjeriti, podešavati i ukrivo, i upravo, o  udesno i ulijevo, i gore i dole, i u sridu. I onda , jopet , udri Mujo jače i još jače. I  nanovo , pa ponovo i do dvadeset ćet'ri puta. A vidiš li da opet neštima , a ti opet štimaj ili štemaj, na volju ti. A šta je to ako nije baždarenje koliko se ja u astronimiju razumijem.

Deba sam sa sobom priča, sam sebi pitanja i odgovore daje.Taki je on . Svijet za sebe.

Vidi  Lenji jalov posao naduravat se Debom, kada se  ovi kači za astrologiju, a i mogo bi mu nešto loše izgatat. Srećom te večeri nije bilo Ome. Odustaje od dalje polemike i na glas kaže:

-Moraću  čekati da se Mojsije pješke vrne.

Mojsije u pauzi između dva djeljenje duše:

-Pusti Debu neka nabraja, a ti Frku nađi neka ovaj peksinluk iza mene sredi.Kuća je njena,a Dobri je tu,ako ja nešto pripustim nek se on toga dohvati i sredi.

-Nemoj njega u priču gurat, molim te ko hodža, ko rabin za sadaku.Hem zna što zna, hem zna i ono što ne zna, hem svaku Debinu fintu zna, hem ga uvijek brani. Koliko je tu hemova, a i ko da nešto protiv moja tri prsta ima.

-Šut čafiru nemoj se meni molit, idi Germanu pa se njemu moli. Ali pošljen. Nego, sada idi svojim i mojim poslom, zovi Frku . Dobri, Deba i ja ćemo se riječima zabaviti,ti i onako nemaš šta naučiti. Što si naučio naučio, dosta ti bilo i previše. Sad valja nered počistiti i sve na svoje mjesto staviti. Ova , bivša , dojučerašnja  niko tako ,nek sluša i nek uči.

Osveta za Sedernik,hladnjak i bašće se sprema iznebuha sluti Dobri.

Ode Lenji Frku tražit, Mojsije dođe, ublijedio ko rahmetlija na tabut tahti , ispred meit taša:

-Joj rahatluku,nigdje kraja nema. Od one večeri, kad nestade sto dvadeset basova, nešto me muči, ždere, evo tu mi se ispod pluće nešto skupilo. Poslije mi bi žao hladnjaka, grehota onu divotu ogrebat. A i đule i kadifice prežalit ne mogu. Grijeh ba Deba, cvijeće kidati ili uništavati. Sve se bolan skupilo. Ne možeš distati ni u halu ići. Hoće gore na usta pa neće, pa opet gore pa se vrati. I tako danima. Kutarisah se belaja, dobri ljudi.

Gleda Deba oko sebe, samo on, Dobri i Mojsije sjede. Ne konta na Hanu-Anu. Ona je nova, pojma nema šta je ovdje po srijedi. Takaru se tek priučila, ali će brzo gradivo savladati. Jel to žensko ili nije? Gleda, ne može sebi doći.

-Joj čife, koji te ljudi spopali , gdje  ti vidiš čo'eka, samo ti ,ja i Dobri ovdje sjedimo, koje ti to ljude spominješ?

Zapomaže Debe kao da ga kolju, ko fazan fićfirića. Još ne nastavlja brojati.

-Ćuti bilmeze, radi posao, nastavi i malo uspori, nije čoek gujavica. A ti Dobri pazi malo, i malo mi pomozi!

– …zapeta ili zarez bubati, bubačiti,bubnjati,bubrežiti,bucati,capiniti,

-Stop,ti ko cigan!

Žustro zaustavlja Dobri ne zna zbog čega, sve čisto, kristalno jasno, ali mora zaustaviti. Mojsiju vrijeme nešto treba, kupuje ga, debelo plaća.

„Šta je sad? -pita Deba, od Dobrog nije očekivo nož u leđa.

„Koliko se ja razumijem u medicinu,vakcine i muziku , capin je neki planinarski čekić. Hajde da je to malj,bat ili bosanski grb shvatio bih vezu sa ciganjenjem, ali capin sa njima veze nikakve neme.“

Dobri nabraja riječi, gomila ih, iako zna da nije u pravu i da će lako biti pobijen. Deba neki dan kod njega bio i slučajno riječnik na riječi capin otvoren bio. Kako je Deba znao, da planinar Mojsije capin ima, to on pogledao šta o capinu piše. Pogledao, buljave oči zašiljio , pogled satima nije dizao. Čitao i čitao, i opet čitao, i opet i opet. Tačno dvadeset četiri puta. Nije mogao vjerovati šta sve o capinu piše. Sve napamet naučio.

Mojsije se smijuri , a Deba se ko fol ljuti:

-Riječ capin nisu ljudi izmislili,nebo ga je poslalo.Capin je višeslojna i višeznačna riječ,koliko je u toj riječi metafore,ironije i stilskih figura,koliko sadržine, to se ne može objasniti tek tako.O tom bih, da imam škole diplomski , barem ko blesave hilmije,  dobar roman napiso.

Capin može ko metal tvrd biti , i kad je od metala. Nekad je tupa strana obložena glatkom gumom i čini se ko  meka gumenasta guma. Onda je capin malo metalan, malo gumenast, može mnogo čemu poslužiti.  A neka je tupasti dio capina obložen drvetom  i  poludrvenast, polu metalan je. Taj capin odmah baci, drvo ne valja , očas ga polomiti. Zato mnogi planinari svje capine od drveta prave. Nisu svi planinari vješte drvodelje. Tada capini liče na topuzine ili tojage. I onaj metalni možeš baciti, ni on nije planinarski , skoro ničemu ne može poslužiti, osim geolozima. A ako zapadne kiša može te munja ili grom  strefiti. Dakle ako si planinar, ti onda gumeni od ebanovine ili tojagu od sajle insanske,  primi i ka planinama i planinarkama hodi. I nema belaja. Samo frka,cika i vriska.

Jel capin planinski čekić,jeste. I sam, malo prije reče. Jel ide po planinama? Ide i uzduž i poprijeko, i ubrdo i nizbrdo, i u ravan i u sridu, a moš’ ga zadhenut za uho, za pojas, na grudi, ispod pojasa, na pantale, na haljinu, ispod haljine, čak i sa leđa. A ako ne paziš i nečija usta o njeg’  zakači  il’ ubacit. Pa kad stigneš na kotu ili logu ,možeš sasvim slobodno njime logirat. Pa kad se kući vraćaš,opet isto. Minimum dvadeset čertri puta za vikend. Ako se ženska prije puritanka bila, eto ti belaja, mora se i više.“

Deba mili! – zove Frka tiho, ne znamo odakle.Načula ona o čemu se priča, konta Deba.

Šta  je, šta se dereš ? – dere se Deba, hem ga u ekspozeu prekida, hem mu autoritet ruši.

-Može li Lenji zabiberiti,

„Može, kakvo je to pitanje , pusti me , bona, idi pospremi to.

Misli Deba na toalet i na mezu i oblizuje se, a i kako do jedne riječi nije došo, ništa skonto nije.I bolje da nije i nikad skontat neće.Frka se ne predaje.

-Jesi siguran sto posto.

-Dvjesto posto i dvaput ako treba.

-Može dvaput zabiberit?

-A šta si ti mislila, paprike kiselit? jašta , ako treba i dvaput zabiberiti.

Na Čekaluši naletješe na Malu guzu.Samo jedno upadaj,pa na desno ,zmal ne bubnuše u drugi taksi.Tada sve ulice dvosmjerne bile.U tom taksiju Baška baša  sa nekom starkom.Šaći šok mudro zaključuje:

Svi putevi vode u Mojsijevu obećenu zemlju.Sad mi je jasno od koga su stari rimljani čopili svoju izreku.

Na vratima Mojsije stoji,nikoga ne frštulji jer se niko ne obazire na njega.,samo upadaju ko tatari.Zaustavlja dobrog vodi ga ustranu pred vrata Pavičičkine kuće.

-Ko ti je reko da je kod mene ko fol akšamluk?

-Šaćir Šok.

-Ko je njemu reko?

-Niko konkretno,kaže čaršija bruji.

-Ma nije važno imamo problem.

-Koji?

-Deba zakuho sa Frkom.

-Ko mu kriv,sam pao pa se ubio.

-O čemu ti to?

-O slovenki.

-Kakva te sad slovenka spopala.

-Ona Ditka.

-Koja Ditka.

-Šalim se,odakle Debi šenkrat plaho slovenka?

-Natakarim slovenke.

-I Deba je.

-Ti se opet šališ.

-Jok,ti se šališ.

-Pusti šalu,vrag je odnio.

-Koga vrag odnio,šalu ili slovenku?

-Frka i Deba se zakačili oko centifolije.

-Pa šta ima veze.

-Ima, on kaže da je to ruža sa sto lista,ona tvrdi da je to nemoguće već da uvijek ima  sto jedan ili devedeset devet lista ili koji manje.Nikad sto.

-Oboje su u pravu.

-Kako  oboje mogu biti u pravu.

-Za centifoliju je narod reko da ima sto lista,pa je Deba u pravu.Centifolija jednom u par tisuca cvjetova ima sto lista,pa je i Frka u pravu.

-Sad nagrdi,ja mislio ti ćeš pomoći.Hajd sad upadaj i ni jedne o centufoliji.

-Jakako ni jedne,kako ti kažeš..

Ono kad bi se zezali u sebi dodaje Dobri.Uleću usred Hercine filozofije:

-…  nisam lud ništa poklanjati jer slijedi  belenzuke na ruke ,bukagije na noge.

Baška baša se nadovezuje:

-Poklanjam ti ružu za jedan dan,ljubav za uvijek kaže Prever.

Deba  će:

-Poklanjam ti ovaj ljiljan na jedan sahat,pa ći ti pokloniti drugi za drugi sahat i tako dvadeset četiri ljiljana  obdan ili obnoć kako voliš.Nema tu život nikakve veze.Ako proživiš čitav život najebo si.Ili te herc bubne ili te Frka đugumom zvizne,na isto mu dođe.

U prolazu se moro i Dobri upetljati.

-Cvijeće nije da se bere,a ljubav je da se daruje.

Oma je konkretan:

-Natakariš cvijeće,hoćel’ ta meza.

Lenji :

-Ah,cvijeće…aha.

Mojsije,još uvijek stojećki:

-Vas peterica bilmeza ni je'ne,a ti Dobri za neku dlaku prođe.Cvijeće ne gazi,ne beri i ne trgaj.To je prva i jedina zapovijed;ostalo vam na volju.Cvjet  je Božji stvor.Sa cvijećem treba polako,pažljivo  i nježno i samo mirisati i udisati isto ko sa harmonikom i ops,ženom.Lijek je to.Nema veze ako se ponekad ušćuje.Vručinom se svaki cvjetak ušćuje.

Smjestiše se  napokon Mojsije kod Zlate,Dobri do Ljilje.

Neda Mojsije da se dira  ni cvjetića ubrat. To ti je ko insana ili hajvana ubit. Cvijeće ti je bolan,  Božije stvorenje; diše, raste, ljubav i mržnju osjeća, plače i  rađa,  i umire.

– Kako bolan plače, kad si vidio da cvijet plače.

-A šta rosa  nego cvijetne suze konjino blesava..

Deba je danas šenkrat plaho dumo. Cijelu prošlu veće eno kiselico i  filter šezdeset in sto  žmario njakom slovenkom . Ona mrzila alkohol, kaže skup i trošak, a kiselica podiže zdravlja. Deba klima glavom i konte jebote zdravlja ako nema brizli ili bijelih bubrega i oka rakije. Ona imala sedaminpedeset ali Deba ga bacio.

Bojao se; mogu  Ditka i  Frka nekako sa kutijama stupit u neku vezu  i ode mu glava. I Frka pušila iste. Sve se dobro završilo, više puta nego što je to Ditka očekivala. Kad je otišla obećala se javiti ha stigne. Nije.

Uhapsili je slovenci čim se vratila. Njima bilo zabranjeno sa drugim narodima se mješat, zato su izmislili svoj govor da se podvajanje vrši. Ipak ona svako ljeto: par dana kod Deba, mjesec dva u  Prevzgojni Dom Radeče.

Ništa ne pomaže. Ona kod Debe naučila i brizle i bubrege prviti i sama biberiti in nabijati . Ne može Deba na dvije strane biberiti. Plašio se on đuguma iako mu  Frka davno poslije ovih o bubrega a i poslije onih dala nogu .Špslije  ovih brizli a i poslije onih brizli. Jasna računica. Hoće se raći šenkrat plaho brzo nasudjelovanje u razdvojni,jerbo štreka po život  navarno.Ili u prevodu neko će skroz naskroz najebati.

Onda se slovenci dosjetili; smjestili Ditku u Javni zavod psihijatrijska bolnišica Vojnik, odil neizlečilnih i podvrgli je elektroterapeutkin tretmanov. Opit uspio, Ditka umrla. Javila Debi Mojca  Grličić,koja je kasnije radila kod neke Hassine firme; jedini preživjeli član elektrošokerske grupe nazvane Bosanac.

Debi se svidjela pa je Omi proturio. Njemu žao Ditke bilo,pa  nije  htio da joj drugaricu munta, pa je zato uviđavan bio i mazno Mojcinu tovarišicu Alenku. Ove se nisu smjele kući vraćat i sada u Njemčiji žive.

Evo sada da imam harmoniku zasviro bi bolere, grlice naše bi zaplesale , velove izmješale i cvijeće zaplakati garant. Ne iz ljubomore,cvijeće nikad nije ljubomorno na cvijeće

Ne može se čovjek nauživat  koliko to ljepote ima, kuka Mojsije.

-Znači sada je slobodna.

-Kako će biti slobodna kad je udata?Joj blesava insana.

-Ti reče da su joj muža potkratili partizani.

-I jesu. Na mrtvo.

-Znači udovica je.

-Kako će biti udovica kad je udata.

-Pa  ubiše joj muža. Znači više  nije  udata nego je udovica, luda glavo.

-E nije vala  nego je udata.Kako će žensko biti udovica, a muž joj živ.

-Ja tebe dijete nista ne razabiram. Sada reče da su ga patizani potkratili, a ti jopet muž joj živ. Nije se valjda   povampirio.

-Tobe jarabi ,vidi šejtana. Kakvi te vampiri spopali. Ti ko da si neki firaunov rod ili u najmanju ruku jaran.

-Šuti male , nalet te bilo. Mani se tih teških riječi. Nije to za male djevojčice.

-E jesi mi ti velik. Jedva nabro metar i žilet. A ja mala djevojčice. Ma, ja ti za udaju prispjela. Tako mi kažu, jer me prisvrbjelo.

-To kod vas ima šuge?

-Joj blentovije majko moja. Kakva te šuga sada spopala?

-Ne veliš li ti da te svrbi?

-Svrbi.

-I šuga svrbi.

-Normalno da svrbi, jašta će nego svrbjeti.

-Znači šuga.

-Ne znači šuga, šugo jedan ;mene svrbi samo  na jednom mjesti. Šuga kad te pričepi  na sve strane , pa ne pomaže nikakav češljugar.

-Kakave veze ima ptica sa šugom.

-Joj, vi čife se razumijete u poetiku ko Mara u krive tarabe.

-Kakve veze sada ima Mara sa češanjem  i češljugarom.

-Ima kako nema. Kad je nju prisvrbilo, ona ti njakog spotakla i o prve tarabe se natakarila. Kaže joj onaj, nemoj Maro krive su tarabe, slomićemo se.

-Neka su , nemamo se šta slomiti, bitno je da je oni tvoj prav…

I slomiše se , i Mara i onaj i od onoga onaj, a ne počeša se Mara kako treba. Poslije Maru stalno prozivali kako se razumije u neku stvar, ko u krive tarabe.

-Valjda je obrnuto bilo rospijo jedna. I mani me se te nevaljaste priče. Ne merem ja sotobom o tim stvarima beglenisati. Ne priliči.

-Ne mereš pričati, a znao bi ćeifisati, zar ne , mili moj.

-Uh, nalet te bilo pogančerko.Jašta bih nego znao. Ne bi mi bilo prvine, ali djeca se ne smiju dirati.

-Ih , ja ti djete. Čim me zasvrbilo, kažu da više nisam dijete , nego sam za udaju.Evo kad bi me ti kojim slučajem kutariso svrabeža, ja bih se namah udala za tebe. A ako mi naum padne i udaću se, pa si tek onda ograjiso. Moraćeš me svako malo češati i to na sav mah. Toliko će me svrbiti. I više nego sad. Tako kažu. ja se ništa u to ne razumijem..

-Mala , prekini, ni jene ili ću, ili ću…

– Ma šta ćeš ti bolan, počešat me. E ta ti valja, da je hiljadu poslova.

-Baš si nerazumna. Ništa te ja ne anlajišem

-Kako ćeš me bolan razabirat kad si sav prašnjav. Ne moš vidjeti ni gdje me češe, a kamoli da me počešeš. Vidim ja slabe fajde od tebe.

-Kakve veze prašina ima sa anlaisanjem i češanjem.

-Ima i nema,ali više ima nego nema.Evo, napriliku to moje češanje nije se tek tako pristavilo. Ne znam kako , valjda namirisalo da'š mi ti doći i ne mogu lijeka naći. Pomagaj dobri moj Omerane.

-Oklen ti moje ime. Ja ti ga ne rekoh.

-Ih to mi je lako bilo skontat. Rekla mi Semka ; ako ti dođe jedan, jedva nabacio metar i zerdeliju i vas prašnjav, a tebe u tom momentu svrbi, znaj da je to moj Omeran. On će te najbolje počešati. Vraća se iz Jerusalima , a tamo svi pogorjelići. Još od prvog paljenja hrama.

Muči Mojsijev otac u klinku,  vidi obro bostan. Ne može je ni za vrat ,ni za rep dohvatiti. A češe joj se, a njemu se svrbi.

-Haj’ ti meni sve fino objasni makar mogu čuti ako ne mogu razumjeti. A češanje ostavimo za kasnije.

-Može priča kasnije, a sada češljanje. Gori bolan, ne mrem disati.

-Ne budalesaj dijete.

-Ih kaki si. Sevape bi zaradio velike. A ne bi ni tebi loše bilo. Omastio bi se. da samp znaš kaka…

-Uduni odmah dijete, ni jene. Reći ću te babi.

-Ih kaki je ovi muški svijet danas. Umjesto da češljugari, ko svaki kuvetli insan, oni bi da tužakaju.

-Ako hoš pričaj, ako neš nemoj. Naći ću ko će mi sve ispričati.

-Vako je to na priliku i ne priliku bilo: Ti se prašine nakupio pa ti ušla u usta ,u nos i  uši pa sve naopko razabiraš.A priča jednostavna. Simka se udala ,rekla joj mama mamica da se ti nećeš vrnuti ,a ako se i vrneš bićeš manji od nje barem za po glave.Kad te vako gledam meni se čini da si za glavu manji.

Onako usput ja čula Simka mami rekla; kad je tako ,mene svrbi pa se moram pod hitno pošteno počešat.  Ja pitam ; jel to uši ima pa je svrbi.Svi se smiju,ja budala zbog tvoje Simke ispadoh.I još ne skontah šta je to svrbi. Udade se Simka polovinom rata,a njenog jadu na sili mobilisali u domobrane.Simki nije žao bilo.Rekla Semki kakav je kiseo ne bi se ni mlaćenica od njega mogla napraviti.

Još je rekla,sve mi se čini da je grlice ili golubove pogrešno gledo, pa mi ga gura gdje se ženskoj ne tura.Svaki put mu šamarčinu zveknem.Ja mu vičem čing čang; on ništa.Kaže nije kinez pa me ne razumije.Kažem ja njemu nisam ni ja kineskinja ,ali znam da znači rupa niže.Ja to ništa ne razabirem , ali ti prenosim šta sam čula i više ništa ne pitam,da se ne bi sramotila. I jedino  sam skontala da me samo muško može dobro posvrbiti, ne bil bar malo prestalo. Kažu kada ženu svrabež uhvati, uprti je do smrti.

-Skrati malo bona,evo akšam će, a ti razvukla ko pretili hodža teraviju.

-Ma sve su ti hodže pretile. narodska nafaka, đabaluuka.  A ti ho'š najkraće , jel tako.

-Valjalo bi.

-Jebi se , to bi ti najkraće bilo.