Nekakvi ljudi beze pred nekakvim ljudima.
U nekoj zemlji pod suncem
i s nekim oblacima.
Za sobom ostavljaju nekakvo svoje sve,
zasejana polja, nekakve kokosi, pse,
ogledalca, u kojima se upravo ogleda vatra.
Na ledjima nose krcage i zavezljaje,
sto praznije to iz dana u dan sve teze.
Tiho se odvija necije zamaranje,
a u vrevi necije nekom otimanje hleba
i necije drmusanje mrtvog deteta.
Pred njima stalno nekakav ne tuda put,
niti je onaj koji treba most
nad cudno crvenom rekom.
Naokolo nekakva pucnjava, cas blize, cas dalje,
a gore visoko avion koji malo kruzi.
Dobro bi dosla nekakva nevidljivost,
nekakva tamnosiva kamenost,
i jos vise nebilost
na krace ili duze vreme.
Jos nesto ce se zbiti, samo gde i sta.
Neko ce im izaci u susret, samo kada, i ko,
u koliko oblika i s kojim namerama.
Ako bude imao izbora,
mozda ce pozeleti da ne bude neprijatelj
i ostavice ih u nekakvom zivotu.