Ruže sve bjehu crvene,
bršljani su bili u crnini.
Draga, čim lik se tvoj pomakne,
mene sav očaj opet primi.
Nebo je plavo, nežnost što zrači,
more zeleno, zrak je tako blag.
Stalno strepim (šta čekat znači!):
opet opet je tebi zameten trag.
I zimzelena listova sjajnih,
i božike sam sit postao,
i polja ravnih i beskrajnih,
i svega, osim tebe, jao!