Varlen – Sumornost

 

Ruže sve bjehu crvene,

bršljani su bili u crnini.

 

Draga, čim lik se tvoj pomakne,

mene sav očaj opet primi.

 

Nebo je plavo, nežnost što zrači,

more zeleno, zrak je tako blag.

 

Stalno strepim (šta čekat znači!):

opet opet je tebi  zameten trag.

 

I zimzelena listova sjajnih,

i božike sam sit postao,

 

i polja ravnih i beskrajnih,

i svega, osim tebe, jao!

Bookmark the permalink.

Komentariši